Један “верни читалац” фотографисао је старијег господина у мантилу како усред полицијског часа стоји на аутобуској станици у Белим водама и чека аутобус.

Добијену фотографију “новинари” су описали на свој начин, изругивајући се из реченице у реченицу старијем господину за кога, како су написали, “правила очигледно не важе” па он тако без маске и рукавица (то претпостављају, јер руке држи иза леђа), усред забране која се од почетка ванредног стања односи на старије, стоји и чека аутобус, не примећујући да око њега нема живе душе.

Будући да им је требало сензације, овог деку су бесрамно окарактерисали као “темпирану бомбу” коју је цитирам: “Заобишао и једини аутобус који је наишао овом трасом. Ништа чудно, зар не?”.

Чудно је, али су много чуднији “новинари” који усамљеног старца називају “темпираном бомбом” при том, иако је усамљен на фотографији, маркирају га црвеним фломастером, да га боље тако усамљеног и “темпираног” видимо.

Заокружили су га као мету, да поједини читаоци у коментарима могу комотно да се спрдају:

“Стао човек да се сети да ли је дошо или је пошо”

“Дека не зна ни да је упржило, виш да је у мантилу”

И за трен ока, дека уз класификацију “темпирана бомба” постаде и предмет расправа.

А можда има Алцхајмерову болест, живи сам, нигде никога, хода по неком сећању или рефлексно без сећања, куд ноге крену.

Можда је обукао мантил јер старијим људима је увек хладно, логично.

А можда не треба уопште да настављам са нагађањима, јер ми је дегутантно и превазилази моја морална начела.

Оно што ме је заболело јесте лакоћа којом се старац о ком “новинари” не знају апсолутно ништа маркира као “темпирана бомба”, и ставља уз зид да је решетају са тастатуре како ко стигне. Да нагађају о његовом стању, намерама, породици.

Као да је у најмању руку опасан бомбама јурио улицама и ковитлао митраљезом у својим 35-им, пун снаге, брзих ногу и опасности у очима. Неки Кристијан Голубовић, рецимо.

Докле иде потреба за сензацијом и размишља ли се уопште о последицама оваквих бљувотина у медијима?

Ако је овај дека у мантилу, усамљен на улици, “темпирана бомба” како ћемо онда назвати све оне који производе свакодневне детонације и радијације (и смрти) због којих нам се чини да Србија пуца по свим могућим шавовима, највише по људима? И због којих ћемо ускоро тумарати као колективни носиоци Алцхајмера?

Цео опис фотографије најбоље показује какав је генерално однос према старим лицима, колико има неразумевања старости, њених замки, потреба, навика, колико се на старост гледа као на “бомбу” и да се она најчешће заобилази у пуном луку, како је овог деку наводно и заобишао једини аутобус, при чему су “новинари” додали: Ништа чудно, зар не?

Јована Кешански / http://Luftika.rs