generique cialis avis cialis remboursé sécurité social kamagra danger coeur prescription cialis viagra levitra ou cialis cialis brand 20mg distributeur cialis france cialis générique canada
Раде Ликић: Ђед који је чувао карпузу

Капа заврата на глави. Испод ње по челу неколико слијепљених праменова сиједе косе. Оштро мршаво лице, избраздано херцеговачким сунцем и вјетровима, а највише животним недаћама. К’о снијег бијели дугачки бркови, без дуванског жутила (пушио никада није). Бијела кошуља перлонка заврнутих рукава, на чијем је џепићу извезен картарошки знак треф. На њему чивит модре шалваре до кољена. А од кољена до чланака жућкасто-бијели тозлуци. Обувен у старе, више пута крпљене опанке. У огромним чворнатим рукама чекићак и длијето којима крају приводи портрет Владимира Петровића – Пижона на гуслама које му је поручио неки звездаш из Србије. Онда остави гусле и алат, стави руке на кољена, а прсти се пружише скоро до чланака. Насмија се благо и рече ми:

“Ајмо, синко! Вакат је да доведемо Зимуљу.”

Полазимо ка Чаирима или Широкој њиви, зависно гдје је крава припета. Ђед благо погнут, хода лагано, на прстима, земљу готово не додирује. Ја га имитирам. Руке му на леђима, а у њима к’о сабља оштри косијер, његов вјерни сапутник. Њим се бранио од вукова, њиме је тукао главе поскоцима, али с њим је и стајао пред задружним тракторима који дођоше да му колективизују земљу.

Кад помислим на мога покојног ђеда Ђоку или крштено Ђорђу, увијек ми је ова слика пред очима. Високи старац, страшног изгледа, али благе ријечи и осмијеха, коме су сва дјеца радо прилазила, у секунди је знао да се преобрази у вулкан и погине за оно што мисли да је право. Више пута је и био близу погибије, а не знам никога из мог окружења чији је живот тако личио на роман као што је његов.

Ђед се родио 1912. године од оца Трифка Вукана Ликића и мајке Петре рођене Пупић у селу Вођенима код Љубиња. Његов отац бијаше домаћин највеће породичне задруге у југоисточној Херцеговини и први редовно школовани Ликић, те га отац и стричеви рано задомаћинише. Данас не знам које је родитељима дијете ђед био по реду. Имао је старију рођену сестру Цвијету, а протоколи парохије љубињске препуни су рано умрлих браће му и сестара. Петар, Петра, Војо, Војиславка, Даница, Анђелко… нека су од имена прађедове дјеце која једва дочекаше крштење и своје кости оставише у гробљу покрај Цркве Рођења Пресвете Богородице, најчешће без гроба и било каква знака.

Рођен у вријеме балканских и у освит Великог рата, није упамтио очев одлазак у ћесареву солдатеску. Није упамтио ни мајку која је, нетом после мужевог одласка у рат, умрла приликом порода заједно са тек рођеним и некрштеним близанцима. Касније нам је причао да се не сјећа мајчиног лика него је замишља некако идеализовано, као Богородицу са икона. Некада рано у дјетињству, није се сјећао тачно кад, можда још за вријеме рата, а можда и после када му се отац ратничком славом овјенчан вратио са Војвода Степом као један од ријетких добровољаца из италијанског заробљеништва, открио је дрво. У његовим рукама дрво је добивало нови смисао. Од комада дрвета ускоро су почеле настајати дуванске кутије, преслице и кудјеље, али и двојнице и гусле. Рођаци и комшије су са чуђењем гледали рукотворине тог дјечака одмахујући главом и говорећи: “Чудо, што мали Ђоко оком види то у дрвету ствара”. То вријеме између два рата вјероватно је ђеду био најмирнији дио живота. Отац, домаћин најбогатије и највеће сеоске куће у љубињском крају, добро је водио задругу. Блага су се умножавала, дјеца се рађала. Прађед се опет оженио добром и побожном Цвијетом Буквић из Убоска која му је родила синове Марка, Миленка и кћери Вукосаву и Милену. У школи није блистао, имао је лоше оцјене, осим из ручног рада и лијепог писања гдје је био одличан.

Бројна и богата заједница Ликића била је сигурно уточиште свим члановима. Проблеми су у тој маси изгледали некако мали и неважни. Све муке заједно су се подносиле лакше. Био је то друштвени образац у коме се најлакше живјело на селу. Ђед је израстао у снажног и вриједног младића. Очврснуо од тешка рада, био је спреман да се са животом ухвати у коштац. Краљевску војску је служио у Марибору. После смрти оца 1938. године, оженио се, противно тадашњим обичајима, сам испросивши дјевојку с којм се чак и забављао, односно попричао је са њом на неколико црквених народних сабора. Моја баба Спасенија, рођена Јањић, је прва млада која је у Вођене дошла луксузним путничким аутомобилом. Ђедов рођак, покојни ђед Перо Ликић причао ми је да је покојна баба из аутомобила, несвикла на вожњу, изашла бијела као сир те одмах повратила.

Као млади супружници у задруги Ликића, ђед и баба су добили задатак да буду плаништари, односно да воде дио породице која се љети издизала на зеленгорски катун Котланицу. Тамо на катуну, ђед је био домаћин и надгледао послове, правећи дрвене рукотворине које је продавао по околним катунима и селима горње Херцеговине, а баба је надгледала рад око стоке, водећи катун и припремајући сир и мрс, док су млађи чланови породице чували овце и говеда. То су радили двије године, а онда је дошао Други свјетски рат и калварија невиђених, такорећи библијских размјера. Херцеговина је те 1941. личила на Страшни суд из Јовановог откровења. Ликића стада 1941. нису изашла на планину. Баба се у фебруару 1941. породила и на свијет донијела своје прво дијете – кћер Радојку. Ђед је рат дочекао као пјешадинац Зетске дивизије под командом Баја Станишића негдје на албанској граници. У краткотрајном априлском рату, за разлику од осталих јединица краљевске војске, Зетска дивизија није завршила у расулу. Напад Италијана је одбијен, а онда се кренуло у контраофанзиву. Ђед нам је касније говорио да никоме није било јасно зашто је издата команда за повлачење, кад су Талијани безглаво бјежали пред њима. Непријатељу се није предао, а ни оружје одложио. Са фронта је кући донио двије пушке које ће се ускоро, у борби за голи живот, показати неопходне. Преузимање власти од стране НДХ у Љубињу није лако ишло. Неки Шериф Бучук из Кладња, специјални повјереник Поглавников, извјештавао је у мају 1941. да у Љубињу општински службеници одбијају да положе заклетву новој хрватској држави васкрслој после “тисућу година”. На проглас да се све оружје преда, ђед се није јавио. Отишао је до жандармеријске станице да види новости, а тамо му је командир жандармерије, Никола Шакић, Хрват по националности и добар познаник, дао још једну пушку рекавши му: “Требаће вам брзо!” Први отпор усташама, условно речено отпор јер није био оружани, десио се у мом старом чардаку у Вођенима. Дојахавши на коњу и у пратњи усташе Омера Тасламана (њега ће касније убити усташе да нађу повод за убијање 120 Срба на јами Капавици), усташки ројник из Равнога Виде Жутац сазвао је скуп домаћина у нашем чардаку. Бахатио се витлајући пиштољем, псујући, вријеђајући Србе. Домаћинима то није било право па су почели шкргутати зубима. Уплашен за безбједност, Жутац је уперио пиштољ у Луку Ликића спремајући се да пуца. Међутим, Ликићи и њихове комшије Турањани су га савладали. Пиштољ је опалио увис те и данас рупа у плафону у мом старом чардаку подсјећа на та времена. Препа’нутог Жутца су пустили, али ново изненађење га је чекало. Коњ на којем је дојахао одведен је у непознатом правцу. То су засигурно учинили Срби из Крајпоља и Бјелошева Дола, али њихови потомци не могу да се усагласе ко је био идејни инспиратор крађе коња Шарца. Преплашен и бијесан, пјешке се упутио ка Љубињу. У Доњим Вођенима је из чисте обијести убио мирног домаћина Рада Круља. То бијаше прва жртва усташа у љубињском крају. Биће их још много. Ускоро су на Капавици усташе убиле 120 Срба, на Пандурици 36, на Ржаном долу готово 200. На стравичан начин у селу Чавшу побили су скоро сво становништво, од беба у колијевци до непокретних стараца. У логоре смрти по Хрватској интернирали су 140 становника љубињске чаршије. Ликића и Турањанина чељад схватила су тада да од останка кућама нема ништа па су се са стоком и основним потрепштинама упутили у врлети планине Илије и тако први формирали легендарни и неосвојиви збјег у Илији. После јунских усташких злочина, у збјегу се нашло више хиљада српских избјеглица из љубињског и поповопољског краја. Живот је био тежак, вода у збјегу бјеше највећи проблем. Страхови, жеђ, глад, исцрпљеност притискали су избјеглице. Онда су почела умирати дјеца. А међу њима и ђедова прворођена кћер Радојка. Дванаест беба је умро у збјегу Илија током љета 1941. године. Сахрањивана су на гробљу у Бјелошеву Долу, у самом крају, под малим хумкама над којима су биле изврнуте њихове дрвене колијевке. Причали су људи да су свашта видјели, али од тих изврнутих колијевки не виђоше ништа дирљивије и души мучније.

Збјег у Илији је био константно под усташким нападима. Највећи је био о Илиндану 1941. Са три стране притиснути, изложени артиљеријској ватри, пјешадијским нападима, авионским бомбама и митраљеским зрнима, избјегли Срби су успјели да одоле искушењима и одбране збјег, наносећи усташама велике губитке. Било је то тешко вријеме. Горјеле су српске куће, а горјеле су и муслиманске. Срби из Илије силазили су из збјега, нападали усташке патроле, вршили диверзије, пљачкали напуштене муслиманске куће. Ђед је увијек био у првим редовима тих ратних похода. Причао ми је како су му се у првој борби осушила уста, како му је било тешко бацити бомбу на усташки положај јер је мука човјека убити. “Касније је било друкчије”, додао би и одмахнуо руком престајући да прича. Крајем августа устаници су напали и усташки гарнизон у Љубињу. Ђед је са скупином бораца продро до самих прилаза Љубињу. Напад је прекинула талијанска реокупација Херцеговине. Усташе су побјегле из Љубиња да се више никада не врате, а са њима и муслиманско становништво. Срби из Илије су се вратили кућама. Стигла је нека привидна слобода. Устаничке јединице су прерастале у партизанске. Кренула су и офанзивна дејства. У јесен 1941, дјед је учествовао у акцији ослобођења Пребиловаца, када је за девет сати Јужнохерцеговачки партизански одред из Љубиња стигао до Неретве. Био је и међу првима који су се пробили у усташко упориште Борач на сјеверу Херцеговине. Био је и када је на Бадрљачама између Стоца и Љубиња уништен њемачки конвој са оружаном пратњом. Носио је петокраку на челу, тада не слутећи да ће ускоро ознаку на капи промијенити.

Све је почело у зиму 1942. Одједном су људи почели нестајати. Кренула је друга фаза револуције. Ђед као добар борац, али лошег социјалног поријекла или кулак ускоро се нашао на мети завјера и мрких комесарских погледа. Захваљујући неким комунистима са којима је био у добрим односима, главу није изгубио. Многи јесу. Али како сваком терору дође крај, тако је дошао крај и комунистичким, еуфемистички названим “Лијевим скретањима”. У мају 1942, једна од најбољих и најискуснијих партизанских јединица се просто распала у селу Горњем Храсну. Борци су отказали послушност команди и лијепо замолили Петра Драпшина и Владу Томановића да са својом свитом нестану или ће бити приморани да предузму нека радикална рјешења. Када су борци са Храсна дошли у Љубиње пред црквом их је дочекао Доброслав Јевђевић и од дотадашњих партизана формирао Љубињску четничку бригаду требињског корпуса. Захваљујем се и ђеду и Богу што га искушење није навело да учествује у ликвидацији неколико десетина преосталих муслиманских цивила у Љубињу. И у четничкој војсци ђед је био у првим борбеним редовима. Поход на Дубраве и Прозор, уништење партизана у Дубочици, експедициони корпус у Далмацији, крваве борбе са партизанима на Неретви. Те 1942. ђед је добио и друго дијете, моју тетку Рајку.

Као четника су га маја 1943. заробили Нијемци и, заједно са братом и стрицем те са преко хиљаду херцеговачких и црногорских четника, депортовали у логор Павлос Мелас покрај Солуна. Први мјесеци заточеништва су били паклени.

“Штруца се д’јелила на дванесторицу, синко, у чорби само вода и по два-три зрна пасуља. 120 људи је умрло од глади”, причао ми је ђед. “Нико се сам од рђе није могао устати. Онда су дошли неко двоје из Швајцарске, звали смо их Тетак и Тетка. Пописаше нас и сваком дадоше по пакет. И тако сваки наредни мјесец добијашмо по такав пакет А у пакету свашта, конзерви, цигара, сапуна, чоколаде. Ја не пушио, па цигаре м’јењ’о за храну. Било их је, задњи залогај би дали за цигар духана. Био пао на 56 кила, синко, за четири мјесеца попео се на 106. Никада више не стадох на кантар или вагу.

После скоро двогодишњих борби ђед је у ропству коначно могао да се врати дрвету. Чувари логора примијетише његов дар и почеше му наручивати радове. Због резбарије није ишао на тешке послове.

“Шта сам, синко, урезао кукастих крстова на кутије. А и Швабе људи к’о људи. Неки лоши, неки добри! Упознао сам ти тамо великог писца, не знам јеси ли чуо за њега. Црногорац. Михајло Лалић. Он би погинулим Швабама исписивао она швапска слова на крстовима, а ја их урезив’о. Прич’о је вазда о комунизму, а ја бих одмахив’о руком. Било је шпијуна, питају ко је комуниста. Шути, Ђоко, мислим у себи. Јеси за Краља, али си био и партизан. А онда се у јесен ’44-те покупише Нијемци. Осташмо сами неколико дана. Шетали по Солуну, сликавали се по фото радњама. Онда дођоше Енглези, дадоше нам нове униформе и покупише на брод па са нама у Италију, код Барија. Тамо Американци, добри људи, добро нас хранили. Питали нас хоћемо ли у Америку или отаџбину. Мени породица тамо у старом крају, да не бих ожењен отиш’о би у Америку. Ту у Барију формирашмо Солунски партизански одред, за комаданта поставишмо Луку Вучинића. Мислили ми даће нам да одемо кући, да видимо чељад, да се заједно боримо, а у Дубровнику мал нас не постријељаше. Галаме види четника, товили се док смо ми ратовали. Свукуд нас разбацаше по јединицама.”

Ђеда су распоредили у Х херцеговачку, али није му било суђено да ратује.

“Обузе ме, синко, некаква немоћ, несвјестица те падох. Пребацише ме у болницу, неки доктор рече маларија. Отоле са мном у Столац у болницу. У Вођене стигао глас да сам умро, па један дан дођоше у болницу баба ти Спасенија и покојни аџе Лука са скованим мртвачким сандуком. А не би ми суђено. Добро се опоравих и одох кући. Борбе више не виђох.”

Али рат за мог ђеда није био завршен. Брда око Љубиња пуна одметника који се не јавише партизанским јединицама после пада Билеће. (Званично је Билећа ослобођена, али се у Љубињу увијек говорило да је пала, јер се комплетна љубињска бригада крваво тукла у опкољеној Билећи са јединицама НОВЈ септембра и октобра 1944.) По брдима и ђедови рођаци, ваља им храну дотурити, а куће стално под присмотром. Припадници Озне су обиљежили ђеда као главног четничког јатака те га подвргли батинама и мучењу.

“Једном ме мал не убише, не даде им Хусо Будалица. Пљуште кундаци и дршке пиштоља по мени и вичу казуј ђе је Драпић или ћемо те убит’. Драпић био код нас неколико пута и једном отишли код одборника Вукана и кињили га што је присто уз комунисте. Пустише ме и наредише да пишем извјештаје куд се крећу одметници. Ја не напишем ништа и ето их опет. Те удри наново по мени. Јак сам био па издржао али зато сад сваки ударац осјећам. Однесе ђаво неђе те најгоре ознаше из Љубиња. Одметници се предаше или изгинуше. За Драпића Николу нико ништа није никад чуо. Прође и то.”

Ђед је наставио да живи, са својом породицом живот достојан човјека. После рата његове златне руке обезбјеђивале су храну његовој породици. Одан краљу, ни нови систем није мрзио, само га је игнорисао. Живио је у неком паралелном свијету, независном од државе. Новац је сам зарађивао. Дрветом се исто бавио. Чак је и направио општинске штафете, наравно за новац. Једна његова кутија завршила је и код Јосипа Броза. Наравно, ђед је наплатио. Једном комшији Броз је био кум деветом дјетету. Овај је купио кутију од ђеда да је да Титу на уздарје. Генерације љубињских екскурзија походиле су ту кутију у Музеју 25. мај у Београду. И сада је тамо у сталној поставци како чујем, ја је нисам никада видио.

Кад смо дошли ми унуци, свима нам је начинио дарове. Мени и рођаку по гусле и перницу, а родицама по кудељу и перницу такође. Према својој дјеци је био строг, а према унуцима, осим према мени, благ. Сметао му је мој немиран дух, мало и име које сам добио по мајчином оцу, што је била заслуга мог покојнога оца који је и изгледом и карактером био исти као свој отац па је то често било извор сукоба између њих двојице. Причају да ме је као малог држао у крилу и цупкао пјевајући Змајеву пјесму “Сјео деда унука на крило па му прича шта је некад било”. Казују да сам га ја повукао за брк и скинуо му заврату са главе те је бацио. Ђед се нaмрштио и рекао:

“Е, мали, знади – није ме ни ОЗНА чупала за бркове па нећеш више ни ти”. Није ме више држао на крилу. Касније ме заволио кад је видио да сам се уметн’о на Ликиће, па сам спас од родитељских батина тражио иза његових леђа. Одгуривао је штапом моје родитеље и говорио:

“Мак’се тамо, немој да ја бијем!!!”

Један његов обичај који памтим посебно ми је остао упечатљив.

Сјећам се како би за Божић, док ђед још бијаше жив, често јели лубеницу или карпузу како је он називао. Није имала неки укус, али бијаше велика атракција. Онако сувој и дехидрираној радовао би се као неком великом чуду иако љети нисам био неки поклоник једења лубенице. Откуд нам лубеница за Божић? Ђед би љети неколико лубеница остављао у бадњеве са житом да би се сачувале до наредног прољећа. Није он то радио да би ми јели лубеницу за Божић него из једног тужнијег повода везаног за последње животне тренутке. Наиме, кад би људима дошао задњи трен, када би се растајали са животом лежећи на постељи, не могући више ни да једу, укућани би их питали има ли ишта што би могли појести. Ти би болесници често одговарали да би, ето, можда могли мало лубенице. Био је то алегорични одговор који је значио да је дошао вакат да се мре и да је та жеља за лубеницом само изговор, односно да болесник зна да му је дошао задњи час. Е због тих болесника ђед Ђоко је остављао лубенице у житу, да би им се последња жеља испунила. Не мали број људи ми је исприповиједао да је њиховим родитељима и сродницима у задњим урама живота ђед послао карпузу. Зашто је то ђед радио, ко ће га знати. Можда су то тражили од њега родитељи на самрти, а он не могао испунити им жељу, или је то једноставно радио због људи, да би носећи даровану лубеницу тешким болесницима били задовољни јер ево доказа да су све чинили да олакшају муке и задње часе својим најмилијима. Ипак мислим да је то ђед радио из неке самилости и богобојажљивости и да се тако примицао за живота царству небеском.

Ђед је умро 1988. године. Имао је 77 година а од животних недаћа изгледао је дупло старији. Није много боловао. Последњи пут из куће је изашао 26. августа 1988. да се опрости над ковчегом 15 година млађег брата Марка. Ја сам стајао покрај ковчега покојног ђеда Марка држећи крст. Сузе су ми текле гледајући немоћног ђеда. Неко је рекао:

“Мали ће Владин брзо опет носит’ крст”

Тако је и било. Ђед је умро 18. септембра те године и ја сам опет носио крст.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО