Данима читам како се људи на ову муку још злопате да докуче шта се ваља иза брда.

Ми смо апсолутни прваци у потреби да увек све докучимо, јер кад као нешто докучимо онда ћемо као бити мирни и као заразна корона нам неће моћи ништа. (привид потребне контроле)

И тако непрекидно трошимо снагу скрећући са теме. Усуђујем се рећи да скоро пола живота, можда и преко тога проведемо у потреби да докучимо нешто што је махом недокучиво, тачније може се интерпетирати на стотину начина, јер истина никад није једна.

Али ми, не престајемо. И не смирујемо се. И прођоше године, а ми ко теле загледано у шарена врата.

Узимамо папире и исписујемо на њих статистику, плашимо себе чињеницом да умиру и млади, да нас замајавају, да је истина нешто друго, да свет после овога неће бити исти и ужаснути смо због тога, као да смо пре короне познавали свет. Ни себе не познајемо довољно.

И потребно нам је да што пре све сазнамо да бисмо могли да направи стратегију како после короне.

Јебале нас стратегије и кораци које покушавамо да направимо док још седимо у фотељама.

Шта ја имам од тога да знам све о корони?

Ништа.

Шта сам имала од покушаја да годинама докучим зашто се једна баба не игра чешће са својим унучетом?

Шта сам имала од упорних покушаја да сазнам зашто је то тако?

Да ли би сазнање о томе зашто то не чини било шта променило?

Не би. Она се и даље не би играла са унучетом.

Али, ето, као и у случају короне, ми једноставно морамо имати одговоре на све, иако ти одговори углавном неће променити ствар.

И што је још горе, ако и дођемо до одговора, одбићемо га ако нам није по вољи.

-Баба је неспособна, емотивно тупа.

А, не. Није ваљда емотивно тупа на пет минута игре са дететом два пута недељно?

Јесте.

Није.

Јесте.

Није.

И шта год да је истина, баба се ипак неће играти са дететом.

Неке ствари једноставно морамо да прихватимо, без насилног копања и дубиоза јер нас скрећу са правог пута на ком су рецимо људи које волимо и који нас воле. Од којих смо се удаљили приближавањем онима који то нису заслужили. Ни пет минута, камоли пет месеци или пет година.

Не можемо неке људе и неке догађаје да мењамо на силу, да бисмо ми били мирни.

Морамо да научимо да будемо мирни колико толико чак и кад су околности и људи срање. Срањем се не бавиш, јер упрљаш руке и смрдиш колико год да их переш.

Срања су неминовна, сви смо се прљали, да бисмо научили како то изгледа и како се осети, али прљање њима може се понекад и избећи.

То избегавање се учи годинама, траје, али остатак животног пута бар наставиш чист.

Срање можеш препознати лако. Тако што се после контакта са таквом особом осетиш и сам као говно. Не буде ти добро. Срање су све оне ситуације због којих се исто не осетиш добро. И корона је срање, али не треба се прљати њоме улазећи у дубиозе шта је права истина да бисмо умањили свој страх и немоћ.

Замислите да сваки дан у 15 часова изађу да нам кажу колико је људи умрло од рака за 24 сата, кажу године, место боравка.

Иако знамо да рак није заразан, јер бих се ја већ заразила од свог покојног тате, паралисали бисмо се, остали бисмо без ваздуха, ужаснути да ћемо можда сутра баш ми бити ти чије име ће прочитати пред јавности. Рак није заразан, али јесте паника, јесте застрашивање, јесу теорије завере.

Од рака не могу да те заштите маске, па мислиш да си у случају короне као безбеднији јер си ипак ставио маску, али настављаш да се тако под маском ждерачиш на она срања горе поменута и слабиш своје тело, ломиш га неком тугом, боли, неким потребним одговорима и остављаш простора болести за маневар.

Мисли на себе, увек. Не само сад. Не само стављањем маске и рукавица.

О себи мисли онда када почнеш да се бавиш свим оним срањима за која знаш да су срања, али ти копаш по њима тражећи у срању дукат.

Нема тога.

Срце непогрешиво зна.

Што те повређује и ломи пети, десети, двадесети пут, срање је.

И ту ти тражење одговора зашто је то тако неће много помоћи, већ ће те и са маском и без ње сломити.

И онда можда има шансе да будеш бројка прочитана пред малим екраном некад, некад, негде.

Јована Кешански / http://Lolamagazin.com