БАЊАЛУКА – Назвао ме један велики пријатељ, уз само једну кратку реченицу: “Умро нам је доктор Лаза!” Читав дан ми је та реченица одзвањала у ушима и не могу ни схватити ни прихватити! Мој пријатељ, брат, људина, доктор и опет наш Лазо…

Овим ријечима од доктора Миодрага Лазића, “хирурга напаћеног српског народа”, како се сам потписао у посљедњој поруци прије него што га је у уторак ујутро у нишкој болници покосио вирус корона, опростио се некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши предсједник ФБиХ и предсједавајући Представничког дома Парламента БиХ и ратни командант Хрватског вијећа одбране Нико Лозанчић.
– Умро је један велики човјек и још већи хуманиста! Отишао је у вријеме које као да је сам бирао! Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао! У тешким временима био си доктор и човјек… У тешким временима напустио си овај покварени свијет! Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља – написао је Лозанчић на свом “Фејсбук” профилу.

Овај бивши командант ХВО-а за “Глас Српске” говори о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у вријеме највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници “Жица” у тадашњем Српском Сарајеву.

– Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Какњу и довезен у болницу “Жица” у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дјело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човјека – каже Лозанчић.

Он се присјећа једне невјероватне ситуације која се догодила свега пар дана послије операције коју је преживио само захваљујући доктору Лази.

– Неких седам дана послије операције лежао сам у болници, размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видјети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: “Шта је, шта си се замислио?” Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сјести у кафану и попити виски и “колу” – присјећа се Лозанчић.

Како сам то рекао, наставља он, доктор Лазо се окренуо и отишао.

– Послије пар минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша “Џек Данијелса”, двије чаше и двије флаше “коле”, а преко руке је имао бијелу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао “иде ли виски са лијековима” и поглед сам скренуо према двије боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмијао и рекао: “Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смијеш попити један, неће ти шкодити.” Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: “Сакриј овдје негдје, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим.” Остао сам мјесец дана у болници и за то вријеме смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему – каже Лозанчић, додајући на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.

Послије мјесец дана у “Жици”, Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је послије рата пар пута био код њега у Какњу.

– Посљедњи пут смо се видјели прије пар година, али смо се редовно чули телефоном, а посљедњи пут око православног Божића – каже Лозанчић, додајући да “ништа од овога што се објављује о његовој људској величини није преувеличано, јер нема довољно ријечи којима се може описати каква људина је био доктор Лазо”.

Глас Српске