danger du kamagra cialis cpr 20 mg prescription cialis acheter du cialis generique equivalent viagra cialis cialis how to use biovea cialis
Љиља Скочајић: Ђaво прешу однио!

(По истинитом догађају…)

Не волим да се сјећам деведесетих. Одмах ми крену сузе низ лице, па потпуно пореметим тренутну ситуацију: „Шта ти би одједном? Шта рекосмо па се расплака? “ А, онда сузе још брже…

Не схватају људи да је прошлост увијек ту са нама и у нама.
‘Ајде се отргни од ње, ако можеш?

Приземна кућа, са надограђеном љетном кухињом, само се једним дијелом видјела од крошњи разног дрвећа. Било је ту највише воћака и неког украсног дрвећа, које је Ристова тетка донијела из Словеније. То украсно дрвеће је скоро пола године било у цвијету. А, на крају реда зачинио их дријен. Кад би расцвјетао, својом јаком жутом бојом бацио би у осјен сва словеначка украсна стабла.

Имали смо неколико путева од школе до куће, али смо највише вољели овај… овај који води до Ристове куће.
Сива капија се састојала од неколико гвоздених кругова, а у средишту једног било је звоно.
Ја мислим да је то био обични чактар,само офарбан.
Али би добро одзвонио када бисмо залупили капијом.
Чим би се огласило звоно, огласио би се и Ристо.

  • „Ајте, ајте!“
  • “ Ма, немамо кад. Из школе смо. Ружиће нас кући. Морамо ти одма’ задаћу радити.“
  • „Ма, ђаво прешу однио. Па, није наука зец. Не море ниђе побјећи.“

Што јес’ -јес’ .
Посједали бисмо за дрвени сто. На њему је увијек,ама баш увијек било неког воћа. Поред воћа је исто тако увијек била флаша ракије и неколике чаше. Док смо ми јели воће,Ристо је пио ракију. А, читав тај наш ритуал је био употпуњен нашим жалбама на школу и на учитељицу:
-„ Ја урадио задаћу, није је ни погледала.“
-„Ја све знала, није ме хтјела оцијенити .“
-„Мене питала лекцију, коју нисмо учили.“
-„Мене вала мрзи, очима ме гледати не може.“

Е, јада ваших, моја ђецо. Па, грдну муку са том школом имате. Па, каква ви је то учитељица, јади је не знали. Куд преши са јединицама, док мало поодмакне… док се мало упутите,док мало себи дођете.
Тако бисмо се изјадали Ристу и кренули кућама. Код куће богами друга прича.

Одавно су људи Риста прозвали Преша.
Имао је Преша велико срце, благу нарав. Никада није имао никаквих проблема. Бар је изгледао тако.
Живио је сам. Имао је неку родбину из Црне Горе,али нису баш често долазили.
Био је пресрећан кад би помагао другима, а помагао је свима.
А, што је знао утјешити и убиједити човјека да ће све бити добро… то је тек посебна прича.
А,требало нам је утјехе а и убјеђивања да ће све бити добро… јер тешко вријеме наиђе.

Био је тмуран дан. Росила је хладна киша. Није било ни оцјена тај дан. А на неким часовима ни табле испрљали нисмо. Били смо заокупљени неким другим стварима. И учитељица је била забринута. Школом је кружила прича да су сви очеви, стричеви, ујаци отишли на ратиште.
Једва смо чекали да дођемо до Преше. Ми смо имали приче из школе, а Преша из града и из комшилука.

Јурнули смо у двориште. Појели све воће са стола. Ракија на столу и три чаше…
Зови, не зови. Преша се не одазива. Кућа закључана.
Шта се ово деси? Ово никако није добар знак.
Чим смо дошли кућама питали смо шта је с Прешом.
„Чуј, ђе је Преша.Тамо ђе су вам ћаће и стричеви и сви остали. Само два- три ђеда остала у читавом комшилуку.“

Ето,ђаво Прешу однесе на мостарско ратиште.

Навалили су неки тешки дани. Све тежи од тежега.
Јес’ да смо били „мали“ али смо носили терет исте тежине као и ови „велики“.

Дошао би Преша са ратишта свако петнаест или двадесет дана.
Дошли бисмо и ми код њега истог момента.
Не би причао пуно. Дивио би се храни, коју би му наше мајке послале и захваљивао се .
„Ја вам ништа фино причати немам. Дану, причајте ви. Како вам је у школи? Је ли вам та учитељица имало себи дошла? Преши ли сад са јединицама?
Ми бисмо једва дочекали да кренемо са жалбама. Углавном, на крају приче све би се свело на то да смо ми анђели, а учитељица црни ђаво.

Преша би опет отишао на ратиште,а ми бисмо сваки дан вирили у двориште и провјеравали да није којим случајем дошао.
Ови старији би рекли: „Неће Преша још. Не треба вам гледати.“

Била је сриједа. А, требао је доћи у петак.
Али, ипак овај…. и задњи пут…дошао је у сриједу.
Капија је била отворена. Двориште је било пуно народа. Када нас угледаше мајке и бабе, наредише нам да идемо кућама и запријетише да не галамимо ,да не излазимо из куће и да не „палимо“ телевизор.

К’о да нам је то падало на памет. К’о да је нама до галаме било.

Сљедећег дана нисмо хтјели ићи у школу. Није нам била преша.
Три војна „дајца“ су се паркирала на велику ливаду Прешину. Колона војника се поредала од дријена па доље према путу. Иако нам је било запријећено да не излазимо из куће,ипак смо изашли. Сви..
Прикрили смо се иза живе ограде. Били смо „мали“ па не би било баш у реду, а не би нам ни дозволили да стојимо негђе у првим редовима. А, требали смо…
Сви смо имали по један тулипан. Црвени или жути. Убрали смо их у дворишту Прешином.
Прошле године смо тулипане из тог истог дворишта носили на час Познавања природе, како би нам учитељица лакше објаснила главне дијелове цвијета.

Дуга колона војника је ћутала и плакала. Само је један од њих причао… причао о Преши.

„Викао сам бјеж’те људи, падају гранате к’о киша. А Преша каже: ПОЛАКО. ЂАВО ПРЕШУ ОДНИО !
Насмијао сам се из свег гласа, а за минут – два закукао…“

Испричао је војник много тога о Преши… али то ни пр’о уста, ни пр’о оловке превалити не могу.

Поп се издвоји из масе и замоли комшију Михајла да се обрати људима.
Михајло је био највећи вјерник у комшилуку. Баба је причала да је седамдесетих година Михајло био један од седам људи, који су присуствовали Божићној и Васкршњој литургији.
Али, Михајлу ниси смио рећи „Добар дан“ .
„Какав добар дан. Бог се назива кад поред чељадета наиђеш“.
Тако смо Михајла поздрављали са „Помоз’ Бог“, а све остале са „Добар дан“.
Био је потрешен. Руке су му дрхтале. Из џепа је извадио лист од рачунске свеске… На њему је писало нешто… и то хемијском оловком. Обична оловка би се тешко видела на оваквој врсти папира.

„Бог ми је свједок, а не треба ми нико други… Овај лист папира ми је дао покојни Преша и на овом листу пише да сву своју имовину оставља малом Милошу и његовој мајци.“

Милош је био са нама у реду. Плакао је…као и ми… Када је чуо за задњу жељу Прешину почео је још више да плаче… као и ми.

Живио је сам са мајком и није имао ни оца , ни „кров над главом“.

Причали су људи да је Преша, када је оставио папир Михајлу рекао: „Када одеш на ратиште онда си једном ногом у гробу. Прије ћеш у њега пребацити и ову другу, но што ћеш из њега извадити прву.“

Велико срце Прешино ставило је печат на лист од рачунске свеске… признатији од свих катастарских и судских печата на свијету.

И дан данас Милош живи иза гвоздене капије са звонцем… у кући приземној, у дворишту пуном цвијећа и украсног словеначког дрвећа… И дријен рађа, ама баш сваке године.
Са једне стране, каменом поплочане стазе жути, а са друге црвени тулипани.

И данас прођем том улицом. Провирим преко капије.
Малишани једу воће за дрвеним столом. Срећни су. Румени и здрави. Имају они и већи и љепши сто, али за дрвеним је слађе..
И флаша ракије је увијек на видику… и неколике чаше.
И таман кад хоћу да кренем даље повиче неко: „Ајде, ајде…ђаво прешу однио!“

Љиља Скочајић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО