Зовем је прије неки дан. Звони дуго…Јавља се напокон. – „А ти си, сине, нисам те познала преко овог телефона…“

• „Што плачеш ,баба?! Добро смо сви…“
• „А мило ми што ти чујем глас… Шта ћу…“

Уздахну. Онако тешко. Ваљда тако звучи недостајање.
И тако сваки пут. Жури преко авлије, онолико колико јој ноге дозвољавају, у кућу да се јави на телефон. Када је упиташ за здравље, не жали се ни на шта, иако је дебело загазила у осамдесете. Не боли је, не стиска, не жуља ништа. Њој је све добро, потаман, само да смо ми, њена дјеца, здраво.
Читав живот носи тешко бреме, што своје, што туђе, али никада из њених уста не чух да јој је тешко. Само када се понекад, баш загледаш, у њене старачке руке и помало сјетне очи – схватиш да је живот није мазио. Али надокнадила је она то, размазила је зато све нас.

Изненадисмо је посјетом једно вече. Помолисмо на врата, а она устаје. Придржава се руком за наслон кауча и пружа руке… Руке жељне загрљаја, топлине и љубави.

“Што ми не рекосте да ћете доћи, спремила бих нешто друго. Овако има раштана, меса… Испекла бих ја и нов хљеб, да сам знала да ћете доћи. Онај што ти волиш, мекан као душа…”

Загледа ме, милује по руци и изговара ријечи које ти окријепе душу и доносе спокој. Мир какав само можеш осјећати на једном мјесту – у дому у којем си одрастао.

“Биће све добро… Лако за посао, биће посла… Немој се ти секирати, мој сине…”

Вријеме пролети у разговору, крећемо кући… Излази на врата да нас испрати. Грлим је, обећавам да ћемо се ускоро опет видјети. Тек што сам замакла иза капије, окрећем се и видим да брише сузе… И тако сваки пут. Не мијења се она упркос годинама.

Моја бака, хероина мог дјетињства и чувар најљепших успомена. Она која ме и дан-данас ословљава са „Мој сине“ са неком посебном топлином.

Она коју не морам чути данима, а знам да сам јој у мислима непрестано. Уосталом, као и она мени…

Она чије ме крило увијек чека…

Моја Мила…

Јелена Драпић: Оловка пише срцем