Доскора празне куће на Авали, у Врчину, Гроцкој и Сопоту изненада су се напуниле читавим породицама из града, избеглим у страху од невидљивог вируса и полицијског часа. Имају интернет, кабловску телевизију, „смедеревац”, двориште за своје тинејџере и кућне љубимце… А и пре ће тамо наћи брашно и квасац него у центру Београда

Морам с вама да поделим једну тајну. Верујем да ћете је сачувати само за вас. Плац у селу код Сопота нисам обишао четврт века. Никада ме није опседала та викенд страст за одласцима у село. Шта бих, иначе, радио у објектима социјалистичког реализма, такозваним викендицама. Коју, узгред, немам. Поседујем монтажну гаражу коју сам фарбао с оцем. Кућа никада није завршена, стигли смо до темеља и одустали, због неке од привредних реформи и мера штедње. Кажу да тада у југословенским продавницама није било кафе. Нисам много жалио због тога. Журке у Београду средином осамдесетих биле су далеко занимљивије од брања јабука.

С времена на време позове ме забринути комшија са села, доброћудни чича, колега мог покојног оца који се у село преселио пре пола века. Каже ми да је мој плац од 11 ари претворен у џунглу, што квари питоми пејзаж поља и ливада. Некада смо, признајем, исмевали чичу који је емигрирао из центра Београда и отишао да сади парадајз. Мислим да се он сада смеје мени. Прешао је деведесету, пише песме и јавља како су се малограђани изненада сетили својих закључаних и запуштених кућа. И сад опет свога вранца јашу! Пронашли су идеално скровиште од короне.

Доскора празна викендашка насеља на Авали, у Врчину, Гроцкој, мом Сопоту изненада су оживела, у тренуцима када расте страх од невидљивог вируса. Продавнице раде и одлично су снабдевене, пре ћете тамо наћи брашно и квацас него на Дорћолу или на Врачару. Сваки од тих власника дућана, а махом су буцмасти и непрекидно намигују толико да би човек помислио да имају тикове, већи је махер да пронађе дефицитарну робу од менаџмента свих трговинских ланаца који су окупирали престоницу. Неколико познаника су сваког викенда одлазили на Авалу, ваљда су зато румени као јабуке, а од проглашења пандемије преселили су се тамо са својим породицама. Променили су и надморску висину. С високих спратова подигли су се још више, у дворишта на већим надморским висинама. Ионако раде од куће. Имају интернет, кабловску телевизију, „смедеревац” и солидну залиху дрва за грејање. Ако зафали, у подруму је секирче, а у селу шума.

У телефонским разговорима осећам како су далеко живахнији од нас који смо остали. Одушевљени су поменутим газдама сеоских продавница, као да трговци раде на Вол Стриту. Деца су им се препородила на чистом ваздуху јер су кафићи и клубови затворени, а кретање унутар станова постало је исувише тескобно за темпераментне тинејџере. Многи клинци су пунолетсво прославили у кругу породице.

И кучићи се шетају по дворишту слободно, не обазирући се на полицијски час, за разлику од мог бишона Бафија који осећа да нешто данима није у реду с његовим газдом. Он лаје као да је шарпланинац, а ја цвилим јер се његове физиолошке потребе никако не поклапају са сатницом забране кретања. Ако инсистирате да вам одговорим како сам се сналазио, силазећи с осмог спрата као Прле кад креће у акцију мораћете да ми платите адвоката.

Није само опасност од заразе била та која је натерала људе да се врате на село и тако, мењајући место пребивалишта, коригују и животне навике. Јавне или такозване селебрити личности то су учиниле пре неколико година, а колико ме сећање служи једна од пионирски која је освојила село, или му се вратила, како вам драго, била је Весна Змијанац. На Букуљи, где има велико имање и још већу кућу, није отишла да мирише јорговане. Славна народна певачица је недавно дала занимљив интервју, с тезама које се поклапају са ставовима Ноама Чомског. То не значи да ће Весна направити народњачки хит о краху либерализма и слободног тржишта, као пандемији похлепе, али је, једноставно, схватила да живот у метрополи не штима.

Ако Весни треба идеја за велики хит, може јој послужити изјава бриљантног глумца Ненада Јездића, који се пре још петнаестак година вратио у родно село Забрдицу код Ваљева, изјављујући: „Ја сам сељак, а не ВИП”.

Саградио је велику кућу, почео да вози трактор, обрађује земљу и прави ракију. Осетио је да га село магнетски вуче да му се врати, а да га при том зов предака не одваја од његовог позоришног и филмског универзума. И једна о највећих градских фаца Никола Којо, збрисао је давно пре короне с Врачара у село поред Сопота. Глумац кога многи заслужено сматрају српским Марлоном Брандом само је један од градских каубоја. И Војић Ћетковић са супругом Слободом Мићаловић и децом објављује на друштвеним мрежама идиличне сеоске слике. И они одоше. Нови сеоски мигрант је и Милош Биковић, највећа филмска звезда у Русији, о Србији је сувишно говорити. Негде је у унутрашњости, у домаћинству, на за мене непознатој локацији, где се договара о новим филмовима и серијама. Срећом да је полицијски час, иначе би клинке кренуле у масовну потрагу за њим. Ваљда зато толико времена проводи у шуми.

Није само корона натерала људе да се врате своме дому, своме родном селу. Бивствовање у Београду постало је ионако неподношљиво. За путовање од центра до предграђа потребно је толико времена да оно много паметније може да се потроши ако се борави на једном месту и мирише цвеће. Или евентуално копа. Математика је неумољива. О психијатрији да и не говоримо. Два или три сата проведена у градском превозу или у колима дневно једнако је стресно и утиче на кардиоваскуларни систем. Што би рекао Бранислав Лечић – од тога може да се рикне. Исувише смо живота поклонили лажној представи о београдском начину живота. Враћање селу може се тумачити и као потрага за добијеним временом. А време је новац, зар не? То не значи да ћете постати нови Дунђерски, али нећете бацати паре на такси, доставу хране или вечере у „Мадери”.

Уосталом, није ли Београд пре Великог рата имао 50 или 100 хиљада становника, у зависности од тога хоћемо ли поштено признати када су, у опанцима, дошли прадеда и прабаба. То ће рећи како је данашња балканска метропола била заправо повеће село или паланка на траси „Оријент експреса”. Зато, када чујем неког рођеног Београђанина који се поноси тиме како су му преци дошли пре Турака, као да тиме стиче право на место у теразијском или врачарском дому лордова, знам с ким имам посла.

Али, шта је ту је. Они који с намером дођу у велики град, а има их, одрекли су се мирне и романтичне свакодневице за којом су сада масовно пошли Београђани. Да ли ће се тај тренд наставити после короне? Сумњам, почетна еуфорија ће их проћи јер да би се живео сеоски живот мора да се коси, сади, бере, поправља кућа, секу дрва, док с ове стране брда светли мегаград с хаотичним саобраћајем, блиставим и богатим квартовима и мусавим, мочварним предграђима. Тако ћемо језиво и клаустрофобично доба короне запамтити по једној лепој епизоди: повратку човека тамо где заправо припада, а то је природа. Али он је се одриче и уништава самога себе. Зато је Београд једнако магичан и једнако уклет!

Политика