Нек’ нам је са срећом нови кредит! Као мало која земља, успевамо и у доба короне да напредујемо. Јесте да се ради о задуживању, али се у чаши напретка труње не тражи. Неко би рекао да је право чудо земљу са оволиким природним богатством и малим бројем становника бацити у дужничко ропство. Чудо, него шта! Уметност, такорећи. За то што (нам) раде, обичан свет већ дуго нема други коментар осим: Мотај каблове, гаси светло.

Ми смо држава у стању социјалне потребе. Да ову земљу посматрамо као живо створење, био би то неки зависник (не баш од наркотика, али од коцке сигурно) на јавном казану који, док чека оброк, све око себе дави причом о моћним пријатељима на важним местима.

Рецимо, некада су из Русије долазили да нам покажу како се граде мостови, вијадукти и термоелектране, а сада смо спали на то да нас дезинфикују. И не само да признајемо да нисмо у стању да како треба очистимо простор у коме живимо и радимо, него се још и хвалимо пријатељима који нам шаљу помоћ. Прећуткујући да је она више милостиња или да смо већ продали бубрег за њу. Додуше, бубрега имамо два, па један и можемо дати за чистоћу, а није баш и да су „пријатељи“ изненађени нашом аљкавошћу- смеће уз путеве и реке јасно показује са каквим умазанцима имају посла. Али, ипак. Зар смо на те гране спали?

Поменуту дезинфекцију је из прве руке пратио директор главне болнице код нас, извесни Ђајић, који се очигледно сувише примакао и у тој мери дезинфиковао да је умислио да шеф полиције, такорећи Берија. Понешен тренутком и мишљу о сопственој незамењивости, узвикнуо је: Да се ја питам, све бих затворио на 15 дана! Ако цркнемо ми (што по Ђајићу изгледа и није велика штета), црћи ће и вирус (што је, чини се њему огромна корист). Дакле, мишљења је наш Берија, платили бисмо малу цену за велику ствар.

Ђајић, наравно, не увиђа да су његови снови немогући у стварном животу у коме су границе порозне а корона не зна за препреке. Ако нас затворе, други ће се кретати, а вирус живети. Али, не мора мучени директор клинике све да зна. Довољно је да добро познаје оног ко одлучује о његовој судбини.

А они који о свему одлучују су, видели смо, председници партија. Ништа институције, лаку ноћ скупштине и владе. Џаба сви кантони, жупаније и општине кад имамо лидере.

Само код нас једна врховна глава више зна од хиљаду других, ма како мудре или учене биле. Јербо смо ми народ инфантилан. Ако не тражимо баш тату, тражимо газду или барем неког ко ће да нас чврсто..хм, држи, што већ може да се подведе под мазохизам.

Елем, осим колективног имунитета који хтели-нехтели због короне стичемо, требаће нам и колективни психијатар. Јер, како другачије објаснити да при чистој свести и здравој памети један народ пристане на такве вође. Додуше, није баш да се није дешавало и пре једног века. Ко је читао Домановића, јасно му је да смо већ бвали на дну. Али смо се надали да смо у складу са 2020. годином узнапредовали. Изгледа да је узалудно очекивати ниво тамо где нискост царује.

Кад смо већ код ниских удараца, они склони ријалитију имали су чиме да се наслађију у недељи иза нас. Варничило је на релацији Додик- Драшковић. Херцеговачки кнез се блатом бацио на власт у РС рекавши да су све појели, попили и на хеликоптер потрошили, док је он мислио на будућност, пунио буђелар и скрцкао милион за помоћ убогима.

Промптно је Додик долетео у Херцеговину поручивши да није њих и њихове благонаклоности, не би било ни Драшковића као милионера. Потом је кнез затражио биланс неуспеха јавних предузећа којима управља врли Милорад. Уследио је мук, а онда је сцена остала празна. Сад, да ли се глумци љубе, препиру или туку иза кулиса, можда сазнамо ако неко дигне завесе.

Полако се прави сцена и за игроказ звани локални избори. У међувремену је улетела и Централна изборна комисија са захтевом да због корне ова представа буде одложена. То би свакако обрадовало партије на власти, одговарало би и опозицији да остане где јесте (њу је корона потпуно избрисала), а богами и обичном народу јер се, како је ономад док је скупштина радила, рекао главни Баја, ни за 20 година ништа неће променити.

Уосталом, за изборе је Нушић пре више од 100 година рекао да се могу сматрати неком врстом претакања народне свести, па нас, сходно томе, не сме зачудити што су резултати и даље мутни.

(Директ)