Зора затвори торбу, узе џемпер у руку и изађе из собе не окренувши се. Док је ишла ка колима стаде и убра јоргован. Возили су се ћутећи. Само понекад би је син упитао жели ли да стане.

Да ли она жели? Никада је нико није питао шта жели.
Док је била девојчица желела је да буде као Гоца чичина. Она је завршила дактилографски курс, радила у Суду и имала мужа Воја, службеника. У село су долазили колима, лети су ишли на море. Имала је лепо одело, фризуру и прстен са плавим каменом.

Кад би поменула свом оцу да би волела да учи, да игра, да ради, он би рекао да се жени њено зна. Треба да се уда, а не да иде на посао и боји косу. Док је у његовој кући мора бити како он каже.

Тако јој у осамнаестој нађоше прилику за удају. Миленко је био јединац, из добре куће. Запослен. Био је десет година старији од ње. Тако је постала жена.

Дани су пролазили радећи, кувајући, слушајући свекра и свекрву. Муж би долазио сваких петнаест дана. Једини њихови изласци биле су свадбе у фамилији. Готово на свакој би се Миленко напио. Преке нарави знао је и посвађати се, па и потући. Кад би се враћала кући тужна и осрамоћена увек би јој понављали да се мора знати ко је мушко. Женино је да трпи и слуша.
Прва лепота у њеном животу била је Мара. Прва остварена жеља. Плавокоса, плавоока, крв њене крви. Први пут је нешто било њено. Остали укућани се нису отимали за ту љубав. Они су желели наследника, а не како су знали рећи,Туђакућу.

Ноћу, кад остали заспе Зора је миловала своје чедо. Љубила јој ручице, табане, тепала јој и причала. Кад је мало одрасла ручно јој је шила хаљинице и машне за косу.

Потом роди сина. Купише плац у граду и започеше кућу. На месту где ће бити капија Зора посади јоргован, да им крене, да процвeта. Муж је био на терену па је она сваки дан проводила на плацу, са мајсторима. Спремала ручкове, дотеривала воду у бурадима, помагала на мешалици. Кад сви оду слагала џакове са кречом, приносила циглу. Да што пре буде готово,да једном и она има своју кућу.

Радовала се да са мужом и децом оде у град. Можда се запосли. Купиће Милану бициклу. Мара ће имати другарице. Могла би некада са Миленком ићи на игранку. Да играју, да имају младе комшије.

Мали део њених нада се остварио. У новој кући је била преко недеље. Кад деца не иду у школу морало се у село. Кување, прање, копање, пластидба, стока. Па онда у град све наново. Тих година су једном преко фирме ишли на море. Деца су расла.

Кад Миленко дође са терена она му спреми све што воли да једе. Сама нацепа дрва и обави све послове, да он може да се одмори. Кад је расположен она га моли да ћерку пошаљу на факултет, да сину купе кожну јакну… За све га је морала убеђивати и молити. Кад је био добре воље И трезан успевала је да га убеди.

После годину дана на факултету, ћерка јој се заљуби и рече да жели да се уда. Зора је плакала и молила да то не чини, али би како би. Уследио је Миленков бес и оптужбе је да је она крива. Она је тако ћерку васпитала.
Милан се после војске запослио. Излазио је са друштвом и девојкама, спавао преко дана, све чешће мамуран од алкохола и цигарета. Некако тада се Миленко вратио са терена да још пар година одради као портир у фирми.
Отац и син , исте преке нарави, ненавикнути на заједничка дане, често су се препирали. Зора их је понаособ смиривала,молила да се воле И разумеју. Радила послове и једног и другог желећи само мало мира.
Онда се Мара разведе, са ћерком се врати код родитеља.

Кад се Милан оженио и отишао да живи у стан жениних родитеља као да се све срушило. Молила је мужа да се не љути . Он је тада ошамари и забрани јој да сина виђа и да га помиње у кући. Уследили су дани пијанчења. Све више времена је седео у кафани. Ретко су разговарали, осим кад је он добијао потребу да је вређа. Тада би се склонила ћутала.

Уследиле су болести и смрти, њени па његови родитељи. Озлојађен, љут и насилан умре и Миленко. Све их је неговала, сахранила и ожалила.
Пошто се и син са породицом вратио у кућу, сада су на окупу била њена деца унучићи. Зора је кувала ручкове, чувала унучиће. Сређујући своје животе померали су је са спрата на спрат, из собе у собу.

Понекад да не смета у кући одлазила је у парк и седела са пензионерима. Највише је волела да прича са Рајком. О животу, о деци. Стигле их године, притисла самоћа, сломио живот. И он је удовац, деца му у иностранству.
Кад је пре месец дана деци рекла да жели да иде на игранку у Дом пензионера са Рајком, схватила је да је увек желела немогуће. Син и ћерка јој објаснише да не треба да срамоти децу, унучиће, кућу њиховог оца. Рекоше јој да је разумеју, да је воле, али да мора мислити и на њих. Онда су то дуго објашњавали, као да се тек упознају. Помињали неке дане, године, догађаје. А онда јој , готово усхићено и углас рекоше :
-Тамо ће ти бити лепо. Имаћеш своју собу, своје друштво. Често праве и игранке… Живећеш како си одувек желела.

Зора отвори прозор у колима и баци јоргован. Милан погледа у ретровизор и не рече ништа. Возили су се ћутећи. Полако, ка судбини.