comment reconnaitre faux cialis kamagra france livraison rapide levitra 10 mg tablet achetez du cialis cialis algerie le cialis ne marche pas sur moi viagra cialis pharmacy acheter cialis 10mg en france
Знате ли ко је био Александар Кисин?

Посвећено Александру Кисину, добровољцу.

„Не плачи, матера, овај пут ти нећу доћи“

Александар Кисин се са својих двадесет седам година добро држао и трчао је равноправно са младићима млађим од њега седам, осам година. Он је био један од бораца с Кошара који су на тежи начин научили шта значи рат. Рођен је и одрастао у Бугојну, градићу у централној Босни, у ком су до рата живели припадници сва три народа, а распад Југославије затекао га је у Бања Луци где је уписао студије. Међутим, није му се дало и да их заврши. Право из амфитеатра отишао је на фронт да брани тек створену Републику Српску, и на линијама је остао до потписивања Дејтонског споразума. Истог оног који је псовао и годинама касније јер му је ван граница његове вољене Српске оставио родно Бугојно. Са породицом је одлучио да заувек оде и побегне од прошлости, те започне нови живот у Војводини.

Четири године касније, када се запуцало на Космету, прошлост му је закуцала на врата. Мајки је само на растанку рекао „Не плачи, матера. Опет нам на српство кидишу, а моја је дужност да светосавље и Српство увек браним“. Нису помагале ни сузе мајке, ни убеђења да је он своје борбе завршио оног дана када је Бугојно предато другима. Био је срећан и када је видео да ће као добровољац бити распоређен у 549. Моторизовану Бригаду, те послат на Кошаре. Тамо се упознао са момцима из 72. Специјалне који су као добровољци ратова у Босни и Крајини па су као искусни борци имали много заједничких тема и догодовштина са ратишта.

Када их је видео како се нешто раније тог дана провлаче између њих и одлазе према Албанији, пожелео је да устане и крене за њима. Спречили су га само урођена дисциплина и свест о поштовању наређења. Међутим, када је чуо да су ти момци у невољи, ништа га није могло зауставити да не полети према њима и да својим грудима, ако треба, раскрчи пут до њих.
Трчао је узбрдо, пуцао, охрабривао друге. Схватио је да су већ направили рупу у линији терориста и устремио се на пукотину. Када се ослонио ногом на један камен и кренуо да прекорачи на другу страну, нешто га је зауставило. Као да га невидљива рука не само држи, већ и тера да клекне. То је и учинио. Видео је како поред њега пролазе други војници и одлазе према месту где су извиђачи упали у заседу.

  • Чекајте мене -, хтео је да викне, али гласа није било. Лево и десно, али мало даље, још увек су се водиле борбе. Снажно тело се и даље трудило да устане, да крене напред, да не прихвати неминовно, али залуд. Мишићи више нису слушали. Погледао је према небу и као да је видео родно Бугојно и своју кућу, а пред њом стару мајку која га је чекала.
  • Е, Бугојно, Бугојно…- Затим је испружио руку према лицу мајке – Не плачи, матера, и не чекај ме више јер овај пут ти нећу доћи. – Сручио се на земљу. Поживео је довољно дуго да зачује повик неког од сабораца:
    – Људи, погину нам Аца!!!

Одломак из књиге „ЗОВ КАРАУЛЕ“ аутора Ненада Милкића


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО