cialis 20mg france cialis commande achat cialis espagne kamagra drug dmla et levitra levitra generique canada
Психотерапеут Владан Беара: Страх је у овој ситуацији нормалан!

Жариште корона вируса се настанило и у главе људи и довело до низа емоција са којима се ваља у ванредној ситуацији колико-толико “носити”. Страх, немоћ, бес, стрепња су само неке од њих. Обузимају нас на личном нивоу: Шта ће бити са нама и нашим породицама, хоћемо ли преживети па све до недоумица како ће свет и друштво и економија и слобода изгледати након овога. Ментално здравље многих је угрожено.

Отворила су се бројна питања о којима смо одлучили да разговарамо са познатим психологом и психотерапеутом Владаном Беаром.

Да ли је живот заправо икада “на паузи” и може ли се то рећи за овај период када су људи остали буквално затечени и стопирани у неким редовним активностима и сад тако збуњени, преплашени, опрезни “чекају да прође”?

Неке ствари су на чекању, а неке су пред вратима – ургентно; неке ствари су привремено стопиране, а неке долазе. Нажалост, неко и нешто је можда заувек нестало из нашег живота. Чувени бечки психотерапеут Виктор Франкл је говорио да живот пред нас поставља питања, а на нама је како ћемо одговорити. Рекао бих да је ово време које од нас тражи да преживимо, помогнемо колико можемо, умањимо штету колико год можемо, сачувамо једни друге и најзад научимо нешто из овога. Живот нас ставља у улоге које треба да одиграмо, а на нама је да одбијемо, или прихватимо улогу; да отаљамо своју улогу или да је одиграмо најбоље што можемо. Да помажемо или да одмажемо.

Које емоције ванредно стање може да пробуди и како можемо да се, колико толико, успешно “носимо” с њима, посебно ако узмемо у обзир да нам је кретање ограничено, да имамо полицијски час, обавезу ношења маски и рукавица; нема дружења, грљења, окупљања, прекинуто је врло нагло све до сада познато?

Разноврсне. Страх и стрепња пре свега. Од личног нивоа – шта ће бити са нама и са нашим ближњим, све до бојазни на глобалном нивоу – шта ће бити са светом, са економијом, демократијом, слободом. Фрустрација због ограниченог кретања, одузетих слобода, утеривања страха у кости итд. Бес на све оне који нас фрустрирају, бес на бахате, некомпетентне, неодговорне, бес на општи ступидариум. Дивљење и захвалност свима онима који се жртвују и излажу своје животе ризику како би помогли. Кривица и стид због тога што смо урадили или што смо пропустили да направимо када је било време за то итд. Депресија и туга због свих оних добрих ствари које смо изгубили, које смо имали, а нисмо их знали ценити. Завист нас мученика који са терасе на петом спрату замишљамо све људе како недељом роштиљају у свом дворишту.

Шта човек затворен у кућу може да сазна о себи? И колико му то може користити?

Човек затворен у кућу има прилику да се сам у соби сусретне са собом, са својим укућанима и својим животом. Некоме ће се тај сусрет свидети, а некоме богами не. Где год погледам видим себе, каже једна изрека. Нажалост до сада од брзине живота у 21.веку нисмо имали времена да гледамо. Сад, хтели не хтели, имамо прилике за гледање на претек. Сад коначно имамо прилику да видимо колико је страха у нама, колико можемо храбри и пожртвовани бити; шта нам је заиста важно а на чега смо свој живот траћили. Колико смо јурцали непрестано; колико смо се изгубили у сопственом животу. Колико је важних ствари остало неизречено, колико је само увреда изречено без размишљања, из сопствене будалаштине. Колико нисмо волели ни себе а ни ближњег свога, колико нисмо чували ни друге од себе а ни себе од других. Колико нисмо чували себе од себе.

Антички филозофи стоици су говорили да ондашњи човек, пре 2 000 година, пати за оним што не може да има а не уме да цени то што има. Чини се да ни након два миленијума људска врста у том пољу није направила велики прогрес. Слободу кретања не ценимо док нам је не одузму, струју не ценимо све док не нестане, љубав и пријатељство научимо ценити кад останемо без њих, значај породице, уметности, музике, књижевности, разговора са пријатељима, одласка у природу на излет или роштиљ…итд. У времену карантина, усмерени смо једни на друге. Многи бракови опстају тако што супружници систематски избегавају једно друго. Сада је то нешто отежано. Сви сада имају прилику да се упознају на нов начин. Неки ће се поново пронаћи а неки ће се удаљити још више и утонути у мрак.

Кога највише у смислу менталног здравља погађа ова ситуација? Ко су најугроженије групе?

Многи су најугроженији. Најугроженији су стари и хронично болесни. Најугроженији су они који морају радити свој посао без адекватне заштите. Најугроженији су они који носе трауме у себи, које се сада могу активирати у њима. Најугроженији су они који су се потрошили годинама бринући без потребе о стварима које не могу контролисати; најугроженији су они који су јурцали тамо-амо да све задовоље, који се нису ни чували ни штедели, који су свој живот живели као да трче уз брдо. Најугроженији су они који то не могу или који нису научили да боље подносе фрустрације. Најугроженији су они који не знају или не могу да буду пријатељски настројени сами према себи. Најугроженији су они који објективно не могу да схвате зашто не могу напоље. Најугроженији су они који не могу никог и ништа да поднесу, па чак ни сами себе. У овој ситуацији, најлакше је онима који ни бриге ни памети немају.

Како им помоћи или како сами себи могу да помогну?

Психотерапеути би се углавном залагали за пролазак кроз процес мењања себе. Без обзира колико је тешка ситуација, када више не може ништа да се уради да се ситуација промени, човеку остаје последња тачка слободе, слобода да промени свој став према ситуацији. Или ако хоћете другим речима, биће нам боље када ми будемо бољи.

Наше понашање зависи од наших веровања. Ту долазимо до проблема: Коме да човек верује кад је бомбардован масом опречних, сензационалистичких информација са разноразних портала, од разноразних “стручњака”?

Човек мора бар донекле да верује некоме, иначе настаје хаос. Ако верује свима и свему што прочита, исто тако настаје хаос. Они који хистеришу и прете, шире страх, панику, непроверене сензационалистиче вести, уносе пометњу и заправо одмажу. Они који мере речи, који смирују, апелују на одговорност, храбре народ да се издржи, подсећају на то како се треба понашати у ситуацији опасности помажу.

Постоји ли неки “кључ” исправног понашања и поступака у оваквим ситуацијама? Нешто за шта бисте као психотерапеут могли да кажете: То је врло пожељно да се ради! То је препоручљиво!

Што је море узбурканије то је важније да је капетан смирен и прибран а морнари и путници да раде што им се каже. Ако капетан није прибран, путницима и морнарима не преостаје ништа него да гледају у небо.

Шта, с друге стране, никако не бисмо смели да радимо ако желимо да “мирне главе” без огромне панике, здрави, прегурамо овај период?

Да будемо без бриге и без памети, јер је то најпријатнија опција.

На све стране су савети: искористите изолацију да урадите све оно што до сада нисте, а желели сте, будите креативни, имајте рутину… Шта ако је појачана декоцентрација, ако мањка енергије, ако страх надвлада жељу да се уради све што се желело?

Савети у овом тренутку су клизав терен за оног који даје савете. Једна јапанска изрека каже- многи би остали паметни само да су ћутали. Наравно да је често присутна деконцентрација, наравно да мањка енергије, наравно да страх понекад обузме човека. Искористите изолацију, ако сте у могућности. Урадите ово или оно, ако је могуће да се уради. Будите креативни ако можете и када можете. Креирајте рутину у мери у којој је то могуће. И да додам ја неку паметну: будите пријатељски настројени према себи и према својим ближњима, колико год можете.

Како да се носимо са страхом и како да знамо која је граница преко које он постаје патолошки и опасан за здравље?

Страх је нормалан у ситуацији ванредног стања, у ситуацији борбе за живот. Потпуно одсуство страха може бити патолошки знак. Како рече Аристотел – није храбар човек онај који не осећа страх него онај који осећа страх али ради оно што је потребно. Стоици би рекли – ако нас страх омета да радимо оно што је потребно у датом тренутку, ако нас страх омета да обављамо своју улогу, он постаје патолошки. Ако се одузмемо од страха и ако нам обара имуни систем, он постаје опасан по здравље.

Мислите ли да је исправан начин на који се саопштава на конференцијама број умрлих, заражених, слање смс порука са садржајем да се приближавамо италијанском сценарију, напуштање демонстративно конференција за новинаре, приказ Сајма?

Не мислим.

Може ли застрашивање народа имати било какав позитиван ефекат?

Застрашивање некима може помоћи да се опасуље. Пре свега онима који обилато користе психичке механизме одбране, порицање опасности, негирање. Застрашивање може помоћи и онима што немају ни бриге ни памети, али онима који имају и бриге и памети неће много помоћи. Код неких људи, као реакција на застрашивање се јавља бес.

Ако прочитамо да је преминуо на пример 41- годишњи здрав мушкарац, без хроничних обољења, уредно се штитио маском и рукавицама, спортски тип… то ствара осећај немоћи. Схватамо да нико није поштеђен и да нема правила (као и генерално у животу). Како се изборити са тим осећајем немоћи, са страхом да не можемо неке ствари да држимо под контролом, да су изван наших моћи?

Човек се целог живота мучи и пати јер не може да прихвати да нема контролу над током догађаја, да нисмо моћни као што смо мислили када смо били млади, да свет није доброћудно место, да људи нису увек вођени разумом и моралним компасом, да нема реда и правила, да се дешава да страдају и невини итд. Ако једног тренутка човек увиди да нема правила у свету, онако како је он то веровао то не значи да нема никаквог правила. Ако нема XY реда, не значи да нема никавог реда. Ако не можеш ући на врата, ти пробај да уђеш кроз прозор.

Када би Вам неко рекао: плашим се да ћу се некако, негде, заразити упркос свим мерама опреза и да ћу умрети јер ко зна хоћу ли бити на време хоспитализован, пренећу детету, ко зна где ће ми одвести онда дете… Шта бисте му рекли?

И ја се плашим, баш као и ти. Неке ствари су изван човекове моћи. Оно што није у твојој моћи пробај да прихватиш као такве и о њима више не размишљај. Фокусирај се на оно што јесте у твојој моћи, како се понашаш. Потруди се да у ванредној ситуацији будеш најбоље могуће издање себе и знај да нећеш у потпуности успети у томе. Нико није савршен али бар се потруди да своју улогу коју ти је живот наменио одиграш што боље. Па кад ово све прође, када се буде видело како се ко понео у овој ситуацији, да не мораш да се стидиш. Они који немају ни стида ни срама могу како им се хоће.

Да ли човек треба да размишља о ономе шта ће бити после короне? Увек су препоруке гледај оно што имаш сад, овог момента. Да ли то важи и у овој ситуацији?

Рече једном једна баба – сачувај ме боже оних што све знају, али пошто си ме већ питала, морам нешто да одговорим. Човек је склон да размишља о свему и свачему, да гледа и у прошлост и у будућност. Тако му промакне садашњи тренутак. Ми јесмо донекле резултат своје прошлости; ми смо и одраз наших планова за будућност, али смо и производ садашњег тренутка. Најзад ми смо онај који је свестан садашњег тренутка и који доноси одлуке. Човек без планова је као брод који плови морем без одредишта. Човек без прошлости је као Џејсон Борн, човек без идентитета. Човек несвестан садашњег тренутка изгубљен човек. Гледај колико можеш широко и колико можеш дубоко.

Како из свега овога можемо да изађемо већи, зрелији, јачи?

Не радите ништа чега ћете се после стидети, будите од користи колико можете и на крају извуците наравоученија.

Извор: Луфтика


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО