Меша Селимовић: Тврђава (одломак)

„Дао сам јој све што нисам нашао у животу, а без чега не могу. Чак се и умањујем пред њом, да би она била већа, и ја помоћу ње. Богато је дарујем, да бих могао да узмем. Ја сам осујећен, она је остварена, и тако сам обештећен. Она ми намирује изгубљено, и добијам више него што сам желио да имам. Моје жеље су биле магловите и расуте, сад су сакупљене у једном имену, у једном лику, стварнијем и љепшем од маште.

Њој признајем све што ја нисам, а опет ништа не губим, одричући се. Немоћан пред људима и слаб пред свијетом, значајан сам пред својом творевином, вреднијом од њих. Неспокојан пред несигурношћу свега, сигуран сам пред љубављу, која се ствара сама из себе, јер је потреба, претворена у осјећање.

Љубав је жртва и насиље, нуди и захтијева, моли и грди. Ова жена, цио мој свијет, потребна ми је да јој се дивим и да над њом осјетим своју моћ. Створио сам је као дивљак свога кумира, да му стоји изнад пећинске ватре, заштита од грома, непријатеља, звијери, људи, неба, самоће, да тражи од њега обичне ствари али да захтијева и немогуће, да осјећа одушевљење али и огорчење, да се захваљује и да грди, увијек свјестан да би му без њега страхови били претешки, наде без коријена, радости без трајања.

Због ње, искључиве, и људи су ми постали ближи.“

Извор: ФБ Кутак за тренутак


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО