cialis tadalafil 20mg original difference viagra cialis levitra kamagra thaïlande kamagra 5mg oral jelly prix kamagra gel
“Добио си отказ?”, питам – “Добио сам отказ”, кажеш


Три дана пре отказа кукала сам да ћу пући као ланац на рингишпилу.

Ходаш према нама и мењаш се на моје очи. Подижеш рамена, па их спусташ као да разговараш са невидљивим човеком. Да сам ближе можда бих могла да видим и понеку длаку која постаје седа.

Вучеш ноге као пребијене, Цури ти снага у шибље крај стазе.

Дете копа кртичњак дугачим штапом. Ја те гледам и наслућујем шта су могли да ти кажу на изненадном састанку који је трајао свега неколико минута, довољно да ти саопште:

“Не радиш више.”

Тек тако.

У доба када човек постаје, чешће него иначе, само бројка, вишак, неко ко “кошта”, неко на коме би могао да се направи рез, кога брига за крв?

“Добио си отказ?”, питам.

“Добио сам отказ”, кажеш.

“Мама, мамаааа види колика буба!”

“Чекај, сад, Срна!”

“Али, али, алии, али…”

Биће боље, понављам себи… јеботе од његове плате смо живели… биће боље… морамо да вратимо пословни ауто… биће боље… имамо бар онај татин пежо, али треба га регистровати, имамо ли новца за то… биће боље… али како сад да подигнемо тати споменик, требало је то да урадимо од новца који бисмо добили продајом пежоа… биће боље… мораћемо да откажемо стан… биће боље… али ако откажемо стан, онда ћемо остати у овој кући заувек, поцркаћемо од болне душе… биће боље, биће боље… подићемо кредит, прегураћемо…биће боље… али, како да подигнемо кредит кад он више није сталан радник, а ти си Јована хонорарац… биће боље… опери руке 20 секунди… Срна дођи да ти оперем руке, трљај између прстију… остави јакну напољу, изуј се испред врата… биће боље… зови људе, имаш контакте… биће боље, ко ће сад да га запосли, можда тек кад све ово прође… биће боље, Срна дођи исцедила сам ти сок од наранџе… биће боље… полудећу, полудећу, пипам тело, тражим неку сигурно искочилу жлезду од стреса… биће боље…диши… диши… биће боље… људи умиру од короне, пусти новац… биће боље… само нам тај курац још фали… Срна пери руке, Владо пери руке, дај тај бриско вамо… биће боље, кашљем од доместоса…јеботе, имам корону… биће боље… шта ако детету пренесем корону… кашљеш од доместоса, олади… биће боље… важно је да смо заједно… биће боље… важно је да смо здрави… биће боље… сваки пад је прилика да устанеш… биће боље… отвори сомерзби… биће боље… чувајте се, чувајте се, држите се скупа, реци му да га волиш, реци, иако си давно престала, помилуј га по глави, погледај како спава, није му лако, није му лако, огроман је то стрес, посебно за мушкарца… биће боље… где смо то нестали ти и ја… зашто смо дозволили да се истрошимо…биће боље… биће боље…биће боље.

“Добио сам посао”

“Зезаш ме?”

“Да, човек који ме је звао док сам још радио за претходну фирму!”

“Зезаш ме? Када почињеш? Од маја”

Биће боље.

Три дана пре отказа кукала сам да ћу пући као ланац на рингишпилу. Ништа ми није требало осим да у том тренутку истрчим неколико кругова по шуми и позовем маму на недељни ручак. Само то. Али, био је полицијски час и остала сам у месту, ко покисла под чврстом таваницом.

Све ми је било напорно, била сам деконцентрисана, збуњена, центрифуга осећања нормалних за ову ситуацију, само ми је фалио одговор како дугме на машини да ставим на паузу. Да само мало предахнем од комешања. Рој мисли као рој пчела које убадају, не бирају, шта сам им ја који курац крива? Знојим се, увек се знојим кад сам тупа и празна, ко мушкарац са сетве, пуштам воду на себе, прва добра ствар тог дана. Излазим на ваздух, Друга добра ствар. Диши, Јована, диши.

Два дана пре отказа гледали смо неки стан у мамином дворишту, распитивали се код власника који су у Немачкој да ли би га продали, чекајући одговор замишљали смо где би била Срнина соба, како бисмо средили двориште, које боје бих изабрала за плочице у купатилу… нећемо га продавати, каже ми Жељка и распрши нам маштарију ко маслачак дечијим дувањем.

Следећи дан, негде око 13:35 муж добија отказ.

Најважније је да смо здрави. Здрави, здрави. Да чувамо ноге, руке, плућа, срце, стомак. Главу. Да растерамо рој пчела пићем, на пример. Ногама подигнутим на крај стола и добрим гутљајем пића. Да се чувамо и сад и сутра и заувек.

Али да живимо само сад, у тренутку, јер од прављења планова нема велике вајде. У три дана живот ми се истумбао и замислите хтела сам да се вратим на онај дан где сам имала осећај да ћу да пукнем као ланац, јер бар смо имали тај посао.

Од горег увек може да буде горе.

Није корона зауставила наше животе. То се тако само чини.

Живот иде даље, са короном, са отказом, са знојењем, са центрифугом осећања, са бесом, са надом, са вером, са новим послом и добрим људима спремним да запосле у сред короне, у балону ван ког не можемо.

Немојмо чекати да “корона прође” да бисмо наставили да живимо. Јер никада не знамо шта може да се деси након ње, баш као што нисмо знали ни да ће се она догодити када смо еуфорично испраћали 2019. уз жељу да “се више никад не врати”.

Живот не стаје. Када прође корона нико нас неће вратити на март. Бићемо у јуну, или јулу. Овакви или онакви.

Важан је моменат, бар један квалитетан моменат у дану, без великих планова, без великих очекивања “када ово прође” је никада не знамо шта се иза брда крије.

Јована Кешански/http://lolamagazin.com


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО