acheter cialis generique en ligne en france prix cialis 20mg cialis ne me fait aucun effet cialis 20mg pharmacie en ligne cialis price cialis sans ordonnance viagra cialis levitra quel est le meilleur cialis vs viagra vs levitra
Назифин тепих и Харисов даиџа

Назифа и Атифа нисам упамтио. Ти познати сарајевски столари умрли су прије мога рођења. Њихова сестра Назифа, појавила се на вратима нашег новог стана у улици Скерлићевој који дан пошто смо се доселили те далеке 1978. Док је мајка отварала врата ја сам стајао испред ње, чекајући да видим ко нам то долази у госте. И сад памтим тај топли лик и благи поглед препун неке милости и продуховљености једне непознате његоване жене већ зашле у године.


– Добар дан – љубазно је поздравила.
– Опростите на сметњи, видим да се презивате Ликић. Да ли сте случајно родом из Љубиња?
– Јесмо. Изволите ући – мајка је одговорила.

Био је то почетак једног великог пријатељства, које је издржало сва искушења у која вас живот у Сарајеву и на овим просторима у својим често сулудим и непредвидљивим историјским обртима и колоплетима може довести. Пријатељства које је издржало сва она искушења која народе на Балкану дијели, и то не само вјерска и етничка, него и лична и комшијска и породична.

Тета Назифа живјела је у згради преко пута нас, троспратној елегантној и виткој грађевини из периода аустроугарске владавине. Њено је било приземље, а на спратовима живјеше њезине невјесте, удовице браће јој Назифа и Атифа, Фахра и Зехра са синовима јединцима Харисом и Мирзом.

Тета Назифа се није удавала, живот је посветила подизању својих нећака којима је била више мајка од њихових биолошких мајки. У њеном стану провео сам добар дио дјетињства. Назифа ме је често чувала и његовала када сам био болестан и када родитељи због обавеза нису могли изостајати са посла. Водила ме и на ињекције у дјечију болницу кад би ме упале грла, којима у дјетињстви бијах склон, тешко мучиле, јер сам ето некако захтјевао баш да ме она води кад се треба савладати један од највећих дјечијих страхова – страх од игле. Некако би ме мање болило и мање се чинило страшно када ме Назифа прије ињекције помилује својом руком и њежним гласом охрабри. Памтим је и како је у руци вртила ћилибарске бројанице и нешто себи у њедра зборила, мени неразумљивим језиком, док би ја крај ње на каучу обично читао неки стрип, или док сам био мањи буљио у шаренило италијанских цртаних пулп-фикција које су ми родитељи куповали.

Питао сам је једном шта ради. Она ми је само одговорила: – Молим се Богу, сине. Довољна је била та реченица из њених уста, речена благо и пажљиво, да ми све буде јасно и да јој више никада не поставим било какво питање о томе. Израна сам научио да се ми другачије молимо Богу од Назифе, и то сам примио у свом дјечијем поимању стварности са неким нехајом и небригом, али сам врло озбиљно чињеницу да Назифа на Бајрам ујутру из новчаника извади повећу суму новца и дарује ме јер сам јој честитао празник. Такође сам врло озбиљно претресао кесу препуну дарова, највише слаткиша коју би Назифа донијела на Васкрс, улазећи тихо и мирно у нашу кућу говорећи љубазно, традиционално српски: – Христос Васкрс!

Данас некако желим да мислим да ме Назифа сматрала на неки начин својим унучетом, бар у једном дјелу срца. Сјећам се да је неутјешно плакала и дубоко уздахивала када сам раздерао руку на шиљак од неке ограде коју је поставио суманути комшија, пензионисано војно лице, да не пролазимо у његово двориште током наше дјечије игре.

Наше досељење у Скерлићеву улицу, причала је доста пута, за њу је био прави благослов и најљепши подсјетник на њен завичај који је напустила 1942. Да, Назифа је рођена у Љубињу 1912. године, и безглаво је из њега побјегла са породицом, када су се после злочина над Србима кола историје окренула против муслимана. О томе никада није причала. Не из неког страха него из традиционалне пристојности која налаже да се кофери препуни рђавих сјећања из давнина не отварају. Говорила је само о лијепим успоменама, благим гласом без акцента, као какав професор компаративне књижевности или врхунски оратор. Мога оца могла је слушати сатима, шта год он причао. Кад би прекинуо са разговором, Назифа би само са одсјајем сузе у оку казала: – Причај Владо још нешто! Када те слушам замишљам као да сам у Љубињу.

Назифу сам само једном чуо да је повисила тон и љутито реаговала на неко мајчино омаловажавање Љубиња. Одлучно јој је одбрусила и казивала како је Љубиње било једно културно и фино мјесто у којем су свирали тамбурашки оркестри, давале се представе и хорски се пјевало. Спомињала је и постојање три читаонице и како се у Љубињу сматрало нормалним да и сељаци читају књиге а камоли грађани, а од њих најприје теолошки учени Сердаревићи, и напредни и образовани Ћоровићи каквих надалеко нема. Одбрана завичаја је било једино што ју је могло натјерати да се из стања прирођене љубазности трансформише у љутиту особу.

Одрастајући и одлазећи стално у очев и Назифин завичај временом сам сазнао да односи наше породице и породице тете Назифе нису почели онда када је она 1978. покуцала на врата нашег стана, већ много раније. Назифа и мој ђед Ђорђо заједно су кренули о основну школу. Ишли су у исти разред. Баба Спасенија причала ми је да је Назифин брат Назиф био страствени ловац и да ју је једном ловећи по брдима око љубињског поља питао има ли у околини каквих јама, наводно да вреба голубове, а после се казивало да је он још тада обиљежавао јаме као члан усташке организације. Сазнао сам да је Назиф послије рата осуђен на тешку вишегодишњу робију, а причало се да му је главу спасило то што је неке комшије српске фамилије скинуо из конвоја за Јасеновац, Госпић и Јадовно, августа 1941. Шта се стварно збило, ја са сигурношћу не могу да знам, али сам видио да моји родитељи већ знају за те приче, као што је и Назифа знала да је мој ђед био међу оним устаницима и четницима који су њену породицу протјерали, куће попалили и имовину опљачкали. И поред свега тога, наш однос је био искрено пријатељски, иако је између нас постојала та ружна прошлост. Старе ране су мировале.

А када би се вратили из наших посјета Љубињу, Назифа би нас сваки пут сачекала са питањем:
– Је ли се почела правити џамија?

Подизање џамије Љубињу било је њена највећа жеља, нешто чему је била посвећана свим својим бићем. Џамију у Љубињу срушиле су после Другог свјетског рата комунистичке власти, иако је то рушење историјска литература врло често приписивала четницима. Треба поштено рећи да су љубињске општинске власти у вријеме комунизма опструисале градњу џамије. Како би муслимански вјерници нашли неку локацију, јер на локацији старе џамије изграђен је задружни дом, тако би ту волшебно никао некакав партизански споменик, понекад посвећен историјски незабиљеженим догађајима.

И тако негдје од краја шездесетих година прошлог вијека кренула је прича о градњи џамије која се никако није окончавала. Још од почетака прича о градњи, у углу једне од Назифинх соба, замотан у велику ролну, стајао је један персијски тепих, који је она скупо платила намјенивши да га дарује новоизграђеној љубињској џамији. Стајао је тај тепих тамо годинама. Назифа би понекад размотавала, дивила се ефектно изведеним мотивима, строго пазећи да тепих случајно не нагази. Само би, њежно и са блаженим осмијемом на лицу, помиловала фине нити, дивећи се његовој изради и у њему видећи свој дар, своју задужбину и Богу и родном крају.

Коначно је дочекала да се у Љубињу џамија отвори 1987. Лично је присуствовала отварању џамије, даровала тепих који је у својој соби чувала готово двадесет година, те посјетила нашу породицу. Сво вријеме њеног боравка у Љубињу, мој стриц јој се налазио на услузи водећи је да обилази родбину и познанике, што је она схватила као велики знак пажње и неријетко то са великом захвалношћу спомињала. Из Љубиња се вратила окријепљена али и сјетна, можда зато што је негдје на крај свијести знала да родну груду више неће видјети.

Полако су долазила смутна времена, када су почели неки стари вјетрови зла дувати и старе ране поново крварити, али у односу нас и Назифе ништа се није мјењало. Пријатељство са Назифом пренијело се и на остатак њене породице, нарочито на њеног синовца Хариса, сина рахметли јој брата, на симпатичног рмпалију, правог урбаног Сарајлију, али не овог данашњег квазиграђанског типа, него образованог и просвијећеног весељака који не робује никаквим комплексима и стереотипима. Харис, типични мангуп, истовремено господин, често се дружио са мојим оцем. Код нас је свраћао на пиће и партију шаха или ремија, понекад доводећи, такође по љубињској линији, легендарног Габаша у Сарајеву, много популарнијег од свога брата Здравка Чолића. Једном је долазио и Здравко, а Љубињци ми ни данас не вјерују да је изјавио да је из Љубиња, а не из Стоца, како су наводно чули у некој емисији, вјероватно никада емитованој ни на телевизији ни на радију. Е, ако је у односу наших фамилија тада, неки терет гријеха можда претезао на страну Назифине породице, управо ће се Харисовим чојством током протеклог рата тасови изравнати можда и претегнути на нашу страну.

Никада ми неће бити јасно како сам ја од 17 година видио да се нешто спрема, а моји родитељи нису могли ни појмити да ће доћи до рата. Ваљда је младост искренија а код одраслих све некако буде умотано у обланде лажне пристојности. Ходајући по улицама нашег кварта, у који је као у свој стари крај често свраћао и Јука Празина, а његов братић јалијаш и клипан причао о неком оружју које се дјели, јасно ми је да се из родног града требам изгубити. Тако сам ја већ 1992, преко неких брдских путева, стигао у Љубиње, а моји родитељи тамо остали све скоро до пред крај рата.

У времену када дојучерашње срдачне комшије, срдачност смјењују окретањем главе и погледа, Харис и Назифа су постајали још срдачнији, још љубазнији и још спремнији наћи се при руци. Обично су врло гласно поздрављали моје родитеље на улици, доносили нешто хране из баште коју су узгајали у своме дворишту, те често их звали на шољицу кафе, јавно и без страха и дозивајући их са улице. Негдје 1993. болесна Харисова мајка Фахра је умрла. Сахранили су је Харис и мој отац са радницима погребног друштва. Није ту било родбине и комшија, своје одсуство правдали су тиме што је мезарје изложено ратним дејствима па су се бојали за своју безбједност. Хоџа је брзо проучио дову, а после скромне џеназе, сви су се разишли на своју страну. Некад предвече родитељи су чули да их Харис гласно дозива са улице. Позивао их је да дођу код њега и мало посједе око софре у спомен на његову умрлу мајку. Родитељи су се нећкали, врдали, али Харис је био неумољив. Пријетио је да ће се наљутити ако му својим присуством не дозволе да им укаже част и захвалност због помоћи око мајчине џеназе. Родитељи су невољно пристали, снебивајући се још више када су код Хариса у стану затекли пуну кућу непознатих људи. Харис, непосредан какав је увијек био, погледао је по просторији, зауставивши поглед на свом ујаку који је сједио на челу софре, а затим му рекао да се мало помакне у страну, да донесе столицу како би мој отац сјео на врх стола. На даиџино негодовање отресито је одговорио:

– Даиџа, данас је Владо био тамо гдје си ти требао бити и одрадио посао који си ти требао одрадити. Овдје, вечерас, он је даиџа!

Био је то гест људскости и етике какав се ријетко среће. Харис је показао библијску моралну величину, чојство какво се среће само у епским десетерцима или у књигама Марка Миљанова, дајући нескромну и широкогруду подршку мојим родитељима, тада у Сарајеву, људима неподобних имена и свјетоназора.

Није се прича о Харисовом доброчинству и величини ту завршила. Десило се још нешто. Мој отац је почетком рата, захваљујући ранијим познанствима и пословним везама, успио да код војне љекарске комисије испослује трајну војну неспособност и тако избјегне мобилизацију у Армију Босне и Херцеговине. Многим Србима, осталим у Сарајеву, то није пошло за руком. Један наш земљак је послије прве смјене на ратишту одлучио да се тамо више не враћа ни за живу главу. Умјесто да оде на ратиште, сакрио се код нас у стану и ту провео извјесно вријеме док га је тражила војна полиција, често му излажући породицу непријатним претресима и испитивањима.

Остаће вјероватно заувијек тајна ко је издао моје родитеље да крију дезертера. Сумњиваца има, али нечасно је некога оптуживати за нешто ако баш ниси сигуран да то он није урадио. Можда се отац несмотрено одао пред неким коме је вјеровао, можда је неко од комшија из зграде чуо или осјетио да у нашем стану има неко непознат, а самим тим одмах и сумњив. Приче о непознатој особи која се крије у нашем стану дошле су и до Хариса, који је одмах усплахирено позвао оца и рекао му да се што прије ријеши нежељеног терета јер је откривен. Преплашени земљак је премјештен на другу локацију, и хвала Богу и данас је жив, а патрола полиције која је дошла у претрес нашег стана вратила се празних руку. Овим својим дјелом Харис је вјероватно спасио живот и мом оцу и човјеку који се крио у нашем стану, и тиме стао у ред великих људских и божијих угодника и праведника. То је нешто што се не заборавља, али и не прешућује.

Дуго сам чекао повод да пишем о овим људима и догађајима, а нашао сам га јуче, на Ивањдан док смо у Бјелошеву Долу, селу покрај Љубиња, давали парастос за дванаестеро љубињске дјеце умрле током збјега у планини Илији, који су љета 1941. сахрањени у тамошњем гробљу.

Међу њима, под скромним али лијепим спомеником којег смо подигли 2012. године, налазе се и посмртни остаци моје тетке Радојке, рођене и умрле те несрећне 1941. године. Покојни отац је негдје пред рат покренуо иницијативу да се то мјесто посљедњег почивалишта несрећних љубињских малишана обиљежи спомеником. Због рата и поратних околности тај споменик је изграђен тек, како рекох, 2012. године. Мој га отац није дочекао.

Тамо се сваке године окупимо, ми сродници и мјештани Бјелошевог дола. Учествујемо у молитви, запалимо свјеће, причамо о тим малим мученицима, али нисмо од тога мјеста направили олтар мржње него светилиште љубави и захвалности. Код нас сродника, када дајемо парастос преовладава осјећај љубави према нашим ближњим којих се нико од нас не сјећа, јер их није имао прилике упознати и осјећај захвалности мјештанима Бјелошевог Дола што су скоро 60 година водили рачуна о маленим хумкама наших сестара, браће, ујака, тетака и стричева.

Иако добро знамо околности страдања наших малишана, усташе и злочине скоро и не спомињемо. Не дозвољавамо да нас опије мржња јер знамо да је боље бити потомак жртве него потомак убице, а и злочинци из Другог свјетског рата нису више одавно међу живима. Неће се истом вагом мјерити злочини Назифа и чојство и јунаштво његовог сина Хариса, већ ће сваком понаособ бити измјерно оно што је учинио. Постављам себи питање, како ће се мјерити моја дјела јер док је Харис указивао поштовање и част мојим родитељима, док им је спашавао голе животе, ја нисам ништа учинио да бар спасим онај дуго чувани и са великом љубављу поклоњени тепих његове тетке Назифе из уништене љубињске џамије. Зато не приписујмо дјела родитеља њиховој дјеци.

Раде Ликић/ Моја Херцеговина


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО