Да сам сваки пут када бих чула “Лако је теби” убацивала по динар у касу, до сада би била – пуна.

Лако је теби – ти си лијепа.
Лако је теби – ти ту нешто пискараш.
Лако је теби – ти можеш добити све на лијепе очи.
Лако је теби – ти си увијек насмијана.
Лако је теби – ти можеш да бираш.
Лако је теби – радиш оно што волиш.
Лако је теби – ти баш имаш среће.
Лако је теби – ти си слободна.
Лако је теби – ти знаш да ставиш тачку.
Лако је теби – ти се увијек усудиш.
Лако је теби – ти све можеш сама.
Лако је теби – ти све гледаш са ведрије стране.
Лако је теби – ти имаш своје ја.
Лако је теби – ти знаш да се носиш са животом.
Лако је теби – не знаш за проблеме.
Лако је теби – ти се не жалиш.
Лако је теби – ти си јака.

И увијек је другоме лако. Лако је оном каратисти што се попео на постоље и окитио златном медаљом. А иза тога стоје године и године тренинга, проливеног зноја и крви. Лако је оној стјуардеси што пропутује свијет – није шала, на лијепе очи. А иза тога стоје године улагања у себе, своје образовање, изглед, понашање. Али ти видиш само лијепу дјевојку у савршено испегланој бијелој кошуљи, уској црној сукњи која истиче њене облине и црвеним кармином који њен бисерно бијели осмијех доводи до издражаја…

Лако је оној балерини што се шепури на сцени изводећи силуете. А то што се иза свилених розе балетанки крију жуљеви на стопалима стечени од даноноћног вјежбања – кога брига? Лако је њој, она је балерина. Воли је камера.

Лако је њему, он је доктор. А то што је пола живота провео над књигом и што док је жив мора надограђивати своје знање…И што конци туђих живота висе у његовим рукама. И што ће сутра некога носити на души, јер и најбољи гријеше. Ма шта је то, лако је њему…Човјек господин – доктор.

Лако је њој, она је слободна. Нема дјецу, мужа, обавезу да ручак у два сата буде сервиран на столу. Лако је њој, она има доброг мужа. Изведе умјесто ње дјецу, да она може до фризерке. Лако је њој, она је разведена, ни бриге ни памети…

Прије него опет, ти свезналицо, почастиш некога са „Лако је теби“ – запитај се. То што неко не прича на сав глас о својим проблемима – не значи да их нема. То што је неко стално насмијан – можда смијехом жели прикрити то да се изнутра распада на комаде. Није баш све онако како нам се чини, док смо само нијеми свједоци.

Ако не знаш причу која стоји иза нечијег осмијеха, тужног погледа или замишљеног лица – ћути. Или питај: “Како је..?“

Jelena Drapic: Olovka pise srcem