Јаков Новчић, други слијева, за вријеме првог доласка у љубињски крај

Никола Тесла се у америчкој фази није волио руковати с непозатим. Али јунаку ове сторије, Јакову Новчићу, пружио је руку у Њујорку, 1906. Између осталог и због тог Јаков га је цијелог живота више волио од Михајла Пупина. Упиташ ли данас љубињског основца је ли ко од његових земљака познавао ова два велика Србина, мало који ће ти поменути Јакова, који од 1981. почива на Жрвњу – и крај чијег гроба сада прође тек понеки залутали ловац или опрезна звјерка.

И сам сам се пар пута хватао у коштац с његовом судбином, покушавајући је преточити у лирски новинарски урадак, посебно апострофирајући Јаковљеву жељу да га, кад умре у Калифорнији, сахране у завичају, надомак јавора, под којим је проходао – и кога се с посебним емоцијама „тамо далеко“ сјећао. Имењаче, не ваља ти оно ништа, ни извори, ни подаци, ни атмосфера, јави ми се мејлом из Калифорније, врли другар Жарко Радић, с којим сам давно, давно, у Љубињу уређивао прве шапирографисане новине у граду. Него, ја га одлично познајем, пробаћу  нешто о њему написати из прве руке.

Јаков Новчић у својој трговини у Сан Франциску

Неколико година касније из Америке ми стиже цијела Радићева књига, „Посљедње фруле Видуше“, с молбом да јој напишем рецензију. А у њој и обећана прича о Јакову, за коју без  двоумљена закључих да је најбоља документарна прича икад до сад написана о херцеговачким мигрантима. Нудим вам је на уживање, без апострофа, уз оригиналан наслов, редакцијску опрему, те мања скраћења, због ограничености ове колумне:

ЈАКОВЕ, ЂЕ СИ?

„Једне ноћи човјек је сањао како са Господом хода пјешчаном плажом, док су небом бљескале сцене из његовог живота. У  свакој  сцени примијетио је отиске два пара стопа у пијеску;  један његов, други пар стопа Господа.

Кад је бљеснула и посљедња сцена, погледао је иза себе на отиске. Примијетио је да често на његовом животном путу постоје отисци само једног пара стопа. Такође је примијетио да се то догађало у току најтежих и најболнијих периода у његовом животу.

То га је узнемирилио, па је упитао Господа:

– Господе, рекао си, кад једном одлучим да те слиједим, ти ћеш ићи са мном у свако доба, али сам примијетио да у вријеме најтежих периода у мом животу постоји само један пар отисака стопа. Не разумијем, зашто си ме остављао кад си ми био најпотребнији.

Господ одговори: 

– Дијете, моје драго дијете. Ја те волим и никада те не бих напустио. У вријеме искушења и патњи, када видиш отиске само једног пара стопа, то је било кад сам те носио.“

(Аутор непознат)

Одакле смо, не знамо… докле ћемо, не знамо. Ваља узети како дође и трудити се да буде боље.

Не сјећам се кад сам се родио, ни ко ми је на бабинама био, и шта је донио. А било је давно. То потврђује овај остатак бијеле косе и остатак мене. И књиге потврђују: хиљаду осамсто осамдесет осме. У…давно! Је ли ми то стотину? Добро, Бога ми. Е, па дај да се попије.

Мојим рођењем број уста у кући се није повећао. Тог  јутра умрије ми ђед Јаков, а мени остави име да га носим цијелог живота. А да не умрије, требала би још једна дрвена кашика, па једна чаша… А шта у чашу?

Књига Жарка Радића „Посљедње фруле Видуше“

И, ево, начећу и другу стотину, па докле догурам. Знам да се нећу лако предати. Мајчин ђед је живио сто петнес. Ако будем на њега, можда ћу и више. Он је живио у сиромаштву, а ја, видиш,  имам све… Осим руке и ноге.

Али,  имам вас и све друго што ми треба. Нијесам се женио. По чоека се не жени. Кажеш да зато вако дуго живим… море бит. Дај још једну, па ћу ти запјеват:    

„Шето сам се по Мостару,

више шетат ја не могу,

гледао сам дјевојчицу,

више гледат ја не могу.

У руци јој кита цвијећа, ружа румена.“

Давно се пјевала, а ја и Косто, стриц ти, украли би кукурузе, није нас занимало чији су, наложи ватру, па пржи, једи и пјевај. Наједи се… код куће ионако нећемо наћи ништа. А пјеват сам волио. Па и овако, кад смо дошли, скупило би нас се доста, послије десет – дванес сати рада, па би пјевали. Ја бих узео своју хармонику, и почело би. Знаш ли свират хармонику, да ме мало пратиш? И, ако икад нађеш да су направили хармонику за једну руку, купио би је одма. Пронађи ми је ти, молим те. Ево ти ову моју стару. Попала је прашина. Сваки дан је погледам. Четрнаесте је престала свирка. А пјесма није! Све док пјеваш, некако нијеси сам.   

Некад би ме ћаћа спремио у млин у Љубиње. Поћерам ја жито, па се прво погодим са млинаром: дај ми да купим љеб, па ти одбиј колико хоћеш од брашна. И тако буде. Наједем се ја добро, о какав љеб! Оволики! По читавог га поједи, без смока. Па кад дођем кући, отац мјери брашно:

-Е, синко, опет ти је залампо!

Ја само слијежем раменима и мислим – није залампо он мени, него ја теби. Ја и Косто би тако, од два товара дрва, код Догане, направили три, и од тог трећег купили љеб. А код куће смо јели ресу од лијеске и тучени казалац. Имо сам и једног малог шарова, волио сам га више него ћаћу, па ми неки понуди да му га продам.

-Немаш ти пара за које би ти га продо – велим ја.

Причам то ћаћи, кад он поче да ме бије што га нијесам продо. Уби Бога у мени, кучкин син. Такав је био. Никад га нијесам волио.

ОТАЦ ЈЕ САМО ЧЕКО да ме коме прода. Он је то звао – најам, али би наплатио за годину унапријед. Од двадес и пет форинти, ја ништа не би добио, нити сам се смио вратити кући. Тако и би. Годину у Трстеном, двије у Брсечинама. Радио ко роб.

Стално сам планиро да одем у Америку. Али, за то требају паре. Кога год упитам за трошак, оће прво да радим код њега годину дана. Газдин комшија, неки Кљунак, једном ми обећа: платиће пут, па кад зарадим да му вратим.

Деветсто пете родиле маслине ко бисери. Радио сам и дан и ноћ и стално се припремао за далеки пут. Кљунак ми  купио неко одијело, донио сам га у Њујорк у коферу, оно прљаво с мене запалио, а одијело обуко. Дао ми је двадесет долара и адресу неког Лакића у Њујорку коме ћу се јавити за посао.

Кад сам полазио од куће, мајка од туге није могла ни ријечи рећи. Само је јецала. И, ја сам некако знао да се више никада нећемо видјети. Испратили су ме отац и сестра Марија. Крио сам очи од мајке, све ме некако бољело. А отац је понављао: „Јакове, синко,  немој нас заборавити.“ Обећавао сам да нећу, али понављао да ми мајку више  никад не би туко. Поздравили смо се и ја сам отрчао да не чујем сестру Марију како јеца. Туга је то кад мораш рећ збогом. Никад нећу заборавити онај камен на коме су остали плачући. Ту нас је живот раставио. Заувијек.

Сви отишли, само он остао: јавор на Новчића имању

А нијесам једини коме се тако догодило. Многи су одлазили у Америку… неки се вратили, неки остали, а некима се и траг изгубио. Кум Сава Бокић се вратио. Вели, радио, слао и кући колико је мого, да помаже сиротињу. Имали једну дрвену кашику кад је отишо, нашо двије кад се вратио. Онда га дочеко рат и он  изгубио ногу. И твој, шта ти је био, ђедов стриц Гашо, се вратио. А овдје му било добро.

Окренуо Гашо новине наопако, па му рекли:

-Гашо, то је наопако.

-То је мени свеједно – вели Гашо.

И прочуло се да је школован, да је штета да такав ум копа канале, па му дали да буде надгледник осталих. Нијесу знали да је неписмен.

ОДМАХ ПО ДОЛАСКУ сам се запослио, купио лопату и почео радити на Централној жељезничкој станици у Њујорку. Сваки дан у години  по десет до дванаест сата. Из кревета на посо, с посла у кревет. Зарадио сам седамсто тридесет пет долара. Пола уштедио и вратио дуг за пут од осамдесет долара. Тек кад сам то вратио, могао сам мирно да спавам. Није се имало куд ићи. Лези и размишљај о кући, мајци, јањцима, јавору под којим сам проходо и ладово, кукурузима… Једини нам је празник био кад су нам рекли да ћемо ићи у Српско добротворно друштво. Ту би се скупили сви виђенији Срби. Ту сам, шесте, упознао највећег, најславнијег и најпаметнијег Србина – Николу Теслу. О како нам је било мило руковати се с њим и чути га. Увијек би нам нешто говорио, заборавио сам. И Михајло Пупин је долазио. Говорили би: „Вечерали смо с Теслом!“ Пупин је био висок, лијеп господин. Ожењен богатом Американком, некако смо га мање вољели. Тесла се није женио. Видиш, слични смо, бар по том. Били су то паметни људи и српски понос.

Породична гробница Новчића у Мелијевом Долу

А стално сам учио читати и писати, док сам научио. Тако сам уједно научио да читам и пишем и српски и енглески језик. Није ми ћаћа ни буквар купио! Послије сам учио и шпански. Кад год не би радио, читао сам. Мислим да је најбољи писац Толстој. Српске књиге нијесам чито, није их било. Ево ти хвала за ове што си донио. Читаћу, обећавам. Ову о ајдуку Станку прво.

Кад сам отишо у Калифорнију, најжалије ми је било што Теслу више нећу видјети.

ДЕВЕТСТО ОСМЕ САМ ПОШО на Западну обалу, у Сан Франциско. Боља клима, посла ће бити. Школе немам, зна ми се: тешко радити, гдје год да радим. Златна грозница је давно прошла, али је Сан Франциско расто, град се ширио, свугдје се радило. Нашо сам посо у хотелу са великим рестораном. Прање суда. Никакав рад није понижавајући ако ти треба и ако си добро плаћен. Ту сам живио и радио четири године, али су ми се руке почеле грчити од воде. Онда су ми рекли да има доста наших јужно, сто километара, усред Калифорније. Пошо сам да се распитам и стиго овдје дванаесте. Ту су била велика имања воћа, поврћа, цвијећа… то никад прије нијесам видио. Запослио сам се на копању артешких бунара у срезу Санта Круз. Опет с лопатом, зато што ми ћаћа није бар буквар купио кад је требало. Није ми сметало, само нека се ради. По дану сам радио, увече назад у самачки хотел. Недјељом би се састали у парку усред града, причали о старом крају. Конављани ме некако нису вољели. Брђанин, Влах…

НА БАДЊИ ДАН ЧЕТРНАЕСТЕ купио сам јањећу бедрицу да је сутра испечем за Божић. Оставио је у фрижидер и отишо радити. Ко би реко да ће ми то бити најцрњи дан у животу. Негдје око подне, наоблачи се и поче киша и вјетар.

Нико нам не рече да престанемо са копањем и бушењем, па ми наставили. Био сам до кољена у води. У рукама сам имо цијев коју сам стављао у бушотину. Одједном удари још страшнији вјетар и киша. Она цијев је дохватила жицу електричног вода изнад мене. Како је дохватила, тако ми је изгорјела лијеву руку и десну ногу. Али ме није убила! Зашто, само Бог зна. Више ти ништа не знам.

Пробудио сам се сутри дан у болници, без руке и ноге. Само сам желио да умрем, да се не преболим, да ме нико не види оваквог. Али, нећеш ти умријети кад желиш, него кад судњи дан дође. Вратили ме у моју самачку собу и убрзо ми направили дрвену ногу… О мукама мојим да ти не причам. Она бедрица иструла у фрижидеру, а иза мог стола нађох опомену Српско – црногорског друштва из Сан Франциска да ми осигурање истиче првог јануара. Нијесам је ни отворио. Срећом, болница није била тако скупа ко данас, а мислим да је и срез платио нешто. Никакве одштете се онда нијесу давале. Данас је друкчије.

Имо сам једва да преживим. Пошто нијесам знао како себи да окончам живот, почео сам да прихватам своју судбину. Важно ми је било да ми родитељи никад не сазнају. И нијесу.

У октобру сам отворио трговину; малу, али за мене царство. Опет сам радио читав дан, сваки дан у години. Кренуло… И коцка је била дозвољена, а војска стационирана да чува обалу од Јапана. Војника пуно, читав дан пију, коцкају… И у току Велике депресије ја сам се сналазио, јер нијесам имао ништа осим нешто готовине. Некима сам и позајмио да се спасу, други су се вјешали или скакали са својих кућа у смрт. И у другом рату није било тешко. Опет војска овдје, опет да чувају од Јапана. Четрдесет девете купио сам кућу. Вишу него ми је самцу требало. Одма сам издо двије собе. Моји први станари су били Катушић и Матушић из Конавала. Па би ме сви питали: како су ти Катушић и Матушић… Добро, то су фини момци…

СВЕ СЕ МОЖЕ, само нек се није гладно. Немојте никад бити гладни. И не дајте ни други да гладују. Све друго је лакше. Немојте да су вам дјеца гладна. То би био највећи гријех…

…Неке од његових пријатеља сам упознао, о некима чуо.

Имао Јаков старог пријатеља Индијанца Ишија, који је ту долазио да се склони од кише или сунца, да остави оно мало ствари што је имао, а Јаков му није бранио ни да се нахрани. Једном локални адвокат позва Јакова и рече му да је Иши преминуо.

Јакову жао:

– Нек почива у миру.

– Него – вели адвокат – хоћу да ти кажем да је Иши имао тестамент и да је све оставио теби.

– Хвала му, ништа ми није дуговао, ништа му нијесам тражио. А можете ли ми рећи шта је имао?

– Ништа – одговори адвокат.

– Али ми моја дужност налаже да извршим жељу.

Господин Бубрешко био је од Требиња, тих неки човјек. Имао је обичај да ти дошапне, у повјерењу:

– Имо сам ти нешто рећ. Има свакаква народа.

– Вамо се да ти кажем: све се мијења.

Јаков је дочекао да два пута, први пут послије шездесет девет година посјети родни крај, Видушу и стари јавор, који је једини некако био исти као прије седамдесет година. Ту је зажелио да буде сахрањен – кад дан дође.

ЖИВИО ЈЕ 103 ГОДИНЕ. Стоти рођендан честитали су му лично предсједник Роналд Реган и његова једва писмена супруга Ненси. У повељи државе Калифорније писало је, између осталог, да му желе срећну будућност!

Његов посљедњи починак је под старим јавором, који је, веле, од тада гранатији, зеленији… Подмладио се. Сахрањен је недалеко од споменика који је подигао мајци (коју је неизмјерно волио) и оцу, кога је мрзио.

Кажу да,  кад човјек умре, Свевишњи му врати све што је у животу изгубио. Нека ти Јакове Н. врати ногу да буду отисци два стопала у пијеску, и руку, јер хармонику за једну руку нису направили.“

У жрвањском засеоку Мелијев До, гдје му је сада гроб, нема, рекосмо, више људи. Готово да нема ни птица. Тек с времена на вријеме, у дубокој тишини, спрам видушког вјетра затрепери крошња старог јавора. Јавора, као заборављеног сидра – из луке једног давно прошлог дјетињства…

Аутор: Жарко Јањић

Извор: Радио Требиње