cialis 20 mg generic kamagra efficacité medication levitra cheap cialis 20mg achat cialis en ligne belgique
На данашњи дан 1945. пострадао је херцеговачких командант Милорад Поповић

Тог несрећног прољећа, 6. априла 1945. године, послије четири године, рата, крви и несрећа одигравао се последњи чин „босанске голготе“ и равногорске драме у Другом свјетском рату, а након њега успостављена је чврста комунистичка власт са контроверзним историјским посљедицама по наш народ.

Наиме, Југословенска војска у отаџбини, измучена и издана, доживјела је тада војнички крах под ударима вишеструко надмоћнијих непријатеља. Један њен дио, под командом Павла Ђуришића, гинуо је у равницама Лијевча Поља, затим у Хрватској и у Словенији. Други, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића, нестајао је на „путу смрти“, у покушају повратка у Србију са завршном епизодом на Зеленгори, маја 1945. године. Оба пута војске која је припадала истом народу, истом циљу, држави и идеологији, била су једнако безизлазна и злосрећна.

Тачно четири године од почетка рата, шестог априла 1945. године, на падинама Козаре, стијешњени између српских комуниста и усташа, нашли су се борци 29. пука. Он је и формиран тог прољећа од херцеговачких четника, приликом реорганизације снага на Требави, на челу са командантом капетаном Милорадом Поповићем. Ту су се нашли успјешно извршавајући наредбу Павла Ђуришића о пробоју кроз усташке линије, на падине Козаре. Задатак им је био да обезбиједе прихват јединица које су пробијале усташки фронт и пратиле колоне рањеника и цивила и истовремено сузбиљале (евентуалне) нападе партизана са Козаре.

По Ђуришићевом плану, у готово безизлазној ситуацији, било је одлучено да се крене у пробој усташких линија дуж пута Градишка – Бања Лука, а да главни удар буде код Шибића Хана, који је био од кључног значаја.

Општи четнички напад који је почео у ноћи петог на шести април негдје око 2:30 ноћу – није успио. Неуспјехом пробоја код Шибића Хана, Херцеговци су остали одсјечени. Ту су их убрзо напале усташе с леђа и партизани с приједа, са Козаре. У жестоком окршају са усташама и партизанима, који је наступио на потезу села Вилуси – Романовци, 29. пук је изложен артиљеријској, тенковској и пјешадијској ватри и за само неколико сати био је скоро уништен.

Описујући један од многобројних сличних, тешких момената четничке погибије у свом дјелу „Сјећања“, Душан Поповић истиче: „Мој храбри војник Милан Грубачић, нишанџија на тешком митраљезу „бреда“, докопао је митраљез без постоља и упутио се према мртвом Чеду; сипа и само реденика нестаје. Наједном мучки посрну и преко хладног гвожђа паде поред свог друга и командира. Ту остају у самртничком ропцу и борци које лично не познајем, Невесињци и Билећани“.

Са својим борцима страдао је и њихов комадант Милорад Поповић, који је у тој борби био два пута тешко рањен; прво усташким метком у раме, а затим партизанским у стомак. Да не би непријатељу жив пао у руке овај прослављени комадант херцеговачких четника извршио је самоубиство.

„Тада сам погледао и видио Милорада како лежи у грчу, на леђима“, пише његов брат Душан. „Извадио је свој леворвер и држи га пружена Милимиру, понављајући неколико пута: убиј ме да ме зликовци не нађу жива! Видећи то, ја већ сасвим прибран, рекао сам – Бог ми је свједок; узми и убиј га! У томе је пристигао и Милан Гузина. У том часу Милорад је окренуо парабелум и на наше очи, окинуо под брату. Рука је клонула. Милимир је узео његов револвер и са Миланом пришао мени“, говоре „Сјећања“ Душана Поповића, рођеног брата Милорада Поповића.

Тако је у периоду од 4. до 6.априла 1945. године изгинуло преко стотину Гачана, заједно са Милорадом Поповићем и попом Радојицом Перишићем. „То су све били борци из најужег мог мјеста, са којима сам увијек био заједно за све вријеме тешког рата. Стезало ме срце при помисли да више никада нећу видјети попа и вођу устанка Радојицу Перишића, свог најближег рођака Благоја Тепавчевића, команданта гатачких јуришлија, и уз њих двадесет младих јунака из Гацка и Херцеговине. Све сам их волио као браћу и до обољења од тифуса био њихов садруг у свим преживљајима кроз Босну. Био сам морално покошен и нијесам више марио за живот“, записао је Алекса Тепавчевић у свом аутобиографском дјелу „Борба за слободу“.

Посљедице ових патњи, страдања и пораза готово да су несагледиве. Стубови српства у Црној Гори овом трагедијом били су порушени. Добар дио нацоналне интелигенције, скоро двије трећине свештеника, а посебно и готово у потпуности војни старешински кадар, нестали су са историјске сцене. Све то поспјешило је стварање и развијање посебне црногорске нације која ће, до тада своје истакнуто и наглашено српство ранијих вијекова, замијенити потпуном негацијом српских корјена и идентитета, препознајући се данас као посебна нација у самосталној држави. Управо са тим посљедицама данас се суочава и бори српски народ у Црној Гори.

С друге стране, у Херцеговини, Одбрамбено-отаџбински рат је те посљедице донекле залијечио. Ипак, посљедице тадашњег слома српске идеје и данас су итекако видљиве.

Извори и литература:

  • Бојан Димитријевић, Голгота четника, Вукотић медиа, Београд, 2019.
  • Поменик гатачких четника, Општинска борачка организација Гацко, Гацко, 2009. година,
  • Алекса Тепавчевић, Борба за слободу; Сјећање на четничку борбу, ДОБ, Гацко, 2002. година,
  • Душан Поповић, Сјећања, објављено у „Трагом хероја и мученика“, Нови Сад, 2012. године.

Приредио: Милан Никчевић, историчар

Извор: Исток


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО