viagra levitra ou cialis cialis tadalafil 20mg original kamagra oral jelly 7 pack cialis 5 prix cialis dangers mode d'emploi cialis 20 mg comparateur de prix cialis 5mg distributeur cialis france
Снежана А. Топаловић: Копиле

Што плачеш, шта је било, очи бабине?
Јесу те то опет она пашчад дирала?
Јесу, јецао сам.
Гонили су ме све до Маркове куће и викали копиле, копиле!


Онда је Марко изаш’о и рек’о да ће им уши ишчупати, па су побјегли, а мени је рек’о не слушај што пашчад лају, ‘ајде одмори мало па полако кући. Гушио сам се у сузама док сам причао.
Полако, полако, пушти ти њике.
Баба, што ме изазивају ништа им не радим.
Чу што, што су брезобразни, ето што.
Ајде ти да једеш баба ти испекла питу, сирницу ко душа.
Ајде очи моје лијепе. Полако, прво, престани плакати.
Баба ми је била и отац и мајка и све на свијету.
Мајка ме родила ванбрачно са неким војником, а онда кад сам имао двије године преудала се у друго село, за удовца који је већ имао троје дјеце, касније је родила Милу и Данила.
Несретна се родила, говорила је баба, да побјегне од срамоте у јаде отишла.
Ето баба и ти мислиш да сам ја срамота.
Ама јок не д’о Бог, како ћу то помислити, ти си бабина зјеница и вас свијет.
Сви ме понижавају, јуче пред задругом неки човјек каже, чије је ово ‘вако лијепо дијете?
А Томо каже а па то је наш копилан, сва копилад су лијепа и смијали су ми се.
Побјег’о сам.
Запамти ово Вукашине вазди ће те Бог дићи изнад оније што ‘оће да те понизе, већа је његова милост од свију њике заједно.

Код мајке сам се увијек осјећао као гост, никад и никако другачије.
Ђеда нисам упамтио, погинуо је послије рата од неке заостале бомбе док је мајка била мала, тако да сам ја у ствари имао само бабу.
Обиљежен рођењем, одрастање ми није било нимало лако. Никад нигдје нисам припадао осим баби.
Копиле та ријеч ме пратила као сјена. Избјегавао сам окупљања на гувну са осталом дјецом, јер би се увијек нашао неко да ме прозове, понизи, зато сам учио, гутао сам градиво и био најбољи ученик у разреду.
Стојан, мој друг из разреда посебно се истицао међу силеџијама, једном ми је на бунару каменом разбио главу.
Стојан кажеш, оно пашче, е сад ћемо доље њиовијем кућама, вала, Вукашине, боље ти је брез ћаће но да ти је ко његов.
Бабу никад нисам видио тако љуту, иначе сада кад размисљам о баби, она је била жена неке Божанске смирености, али тада као да је изгубила разум, узела ме за руку и кренули смо према Стојановој кући.
-Слушај Анице, нијесам дослен долазила, ајде ђечија посла, али ово данас више није ђечије, нуто му главе. Ћутала сам док је плачући долазио из школе што га зову копиле, али ако ми још једном дође ваки крвав Бога ми биће свега.
Чега Бога ти?
Копиле јашта је но копиле, је ли мој Стојан нешто слаг’о, требала му је матер мислит о том кад је ноге ширила по гарнизону.
Пушти ти његову матер, ја сам њему и отац и матер. Имаш ти о чему водити рачуна, но не видиш од брвна.
Нисам то тада разумио.
Отишли смо кући, баба ме дуго грлила и љубила и онако тихо, сама за себе, говорила не да тебе баба.
Боље да се нисам ни родио рекао сам. Немам оца, а ни мајку ко да немам.
Имаш мене и не будали за кога би баба онда живљела¬? Ти си мени све на свијету.
И ти мени баба.
Па шта ће нам ондар ико очи бабине, љубила ме.
И била ми је све на свијету и цијели свијет.
Средњу сам уписао у граду то је већ била друга прича, ту нисам био копиле, већ Вукашин. Вољели су ме и ученици и професори, средњу школу сам завршио као ђак генерације.
Баба је плакала од радости. Паметна глава бабина, очи моје, сунце бабино. Грлила ме.
Полако баба угушићеш ме задиркивао сам је, па нећеш имати унука доктора.
Каког доктора?
Одлучио сам да упишем медицину у Сарајеву. Радићу љетос шта год стигнем да скупим паре.
Срећо бабина, школаће тебе баба, продаћемо овце на јесен, шта ће нам волике, па пошље полако има баба и нешто за не дај Боже, само ти учи кад ти је Бог памет дао.
Сад сам ја њу грлио јако, полако болан угушићеш бабу па ни бабе ни факултета. Смијали смо се.
А баба шта ће село рећи копиле,а доктор.
Полако сине, пушти село, само полако уз брдо се полако иде до вр’а.
А што полако баба?
Па шташ кад се попнеш, немаш ђе но низ брдо. Зато полако, послушај ти своју бабу.
Шта год будеш нек си ти баби жив и здрав вазди чо’јек буди сунце бабино. Тепала ми је.
Факултет је био прави изазов, а и Сарајево.
Био сам добар студент. Кући сам долазио кад год бих имао слободног времена.
Баба је чини ми се живјела за те наше сусрете.
Баба још два испита и копиле доктор, а онда те водим на море.
Кака ја и море, цуру ти нађи жени се па води на море, има ли каква а?
Има баба цура колико хоћеш.
Немој да би каку преварио кукала ти мајка то ти баба никад опростила не би.
А ако мене кака превари баба шта ћу онда.
Ајде Бога ти како шта ћеш, па сад рече има цура колко ‘оћеш.
Запослио сам се одмах по завршетку студија.
Мајку сам и даље ријетко виђао, а с братом и сестром никад нисам ни остварио неки близак однос.
Све чешће сам мислио на оца, као мали замишљао сам да је снажан крупан човјек и да ће једном доћи узети ме за руку и прошетати селом и нико више никад неће имати право да ме зове копиле. Наравно никад није дошао.
Баба ми је говорила не разбијај главу. Ако оћеш нађи га, ако мислиш да ће ти бити лакше.
Је ли ме икад тражио баба?
Није никад, а и далеко је то неђе оклен је он, покушавала је ублажити моје разочарење.
То далеко је био Добој.
Па какав је то човјек да никад не пита за своје дијете?
Никакав, ето какав, пушти то.


Тек кад сам постао отац одлучио сам да га никада нећу тражити, нема те даљине која би мене спријечила да видим своје дијете.

Људи из села су почели да ме гледају другачије, нисам више био копиле тако ми се чинило.
Копиле се ти за њике, но саден им мореш ваљат па су зачепили губице.
Људи су то мој синко, а људи су спремни на све, људи су Христа разапели.
Паметна моја баба без и једног разреда школе била је мудрија од мене.
Људи из села доносили су ми налазе да погледам, долазили да им измјерим притисак, да се посавјетују, чак је и Аница једном дошла. Добар дан Даринка, рече ми Љуба Марковица да ти је Вукашин дош’о, па велим да му донесем ове налазе да чујем шта он мисли.
Јесте, јесте Анице ту је прилег’о. Није он за тебе и твоје Вукашин но копиле колико се сјећам није издржала да не каже.
Не мора, ако неће но рек’о кад је ту. ‘Оће Анице чо’јека сам ја одгојила, чо’јека рекла је баба гласно поносно. Вуле, очи бабине, одера вам да Аници ишчиташ налазе. Аница је сједила оборене главе. Добар дан тета Анице, како си, да видимо те налазе, како је Стојан?
А моје дијете никако, пије не тријезни се, са женом се рашћер’о, све наопако па ето ти.
Него каки су ми налази?
Нису лоши за твоје године, донијећу ти ја један лијек сљедећи пут кад дођем. Не брини није ништа страшно.
Фала Вукашине и теби Даринка, ето одо ја саде, наврати некад и до нас.

Видиш како Бог све уреди мој Вукашине рече баба кад је Аница изашла.
Баба је почела нагло да мрша. Стално сам је обилазио. Како си баба?
Добро очи бабине. Спакуј се па ћемо у понедјељак у Сарајево да те мало прегледамо.
Требала би у болницу да се ураде анализе.
Не будали кака болница и ти ја знамо да за старост лијека нема, баби је боље чим те очи виде.
Како си ти баби својој, нешто си ми бљедуњав. Једеш ли ?
Зато си ти баба Бога ми румена ко ружа.
Жути жутују румени путују смијала се.
Увијек ме изненађивала са тим својим доскочицама, знала их је на стотине.
Једва сам је убиједио да крене.
Налази су потврдили моје сумње. Рак панкреаса. Био сам очајан.
Види баба, болесна си, полако сам јој саопштио, али наћи ћемо неки начин да те излијечимо, оперисаћемо те, а онда полако опоравак.
Шта ми је?
Ма није ништа страшно имам колегу хирурга врло успјешно ради те операције.
Вукашине не лажи ме, што си се тако узврпољио, шта ми је реци?
Баба…шта да јој кажем, шта да кажем жени која ми је све на свијету?
Да ће умријети од болести поред унука доктора.
Рекао сам јој истину. Баба урадићемо све што можемо.
Вуле мој, коме има вијека има и лијека. Биће нако како Господ да, рекла је смирено.
Стара сам ја, а и наживила сам се. Нећу ја на аперацију. Море кол’ко море.
Баба морамо покушати. Ништа се на свијету не мора очи бабине но умријет, вего води ти мене кући.
Узео сам одмор и отишли смо на село.
Давао сам јој инфузије, ублажавао болове радио све што сам знао.
Мајка је долазила чешће, обилазила нас.
Вуле очи бабине, немој матер’, несретна се родила, обиђи и ти њу, није она крива таке неке несретне судбине.
Нећу баба не брини. Е тако очи моје лијепе, тако.
Издахнула ми је на рукама једног октобарског кишног јутра.
Знао сам, очеквао сам, али нисам био спреман.
Слике дјетињства пролазиле су ми кроз главу, љубав, велика безгранична, шта год да ми је фалио отац, мајка у дјетињству чинило се мало и смијешно у поређењу са овим сада, са овом празнином. Љубав и сигурност коју ми је она пружала није се могла мјерити ни са чим.
Мудра моја паметна баба.
Касније кроз живот сретао сам људе који су ишли брзо до брда још брже низ брдо, у болници више пута показала се тачна она њена ком’ има вијека има и лијека, видио сам хиљаду пута људе који би опет разапели Христа, Људе који од брвна у свом оку не вид даље од носа.
И знате шта копилад су стварно најљепша дјеца на свијету.

Одломак из књиге „Удахнуто дјетињство“ ауторке Снежане А. Топаловић.

Извор: hercegovac.net


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО