kamagra test qui peut prescrire cialis les bienfait du cialis cialis traduction ginseng et cialis cialis 5mg daily how long before it works acheter kamagra 100mg france site pour kamagra
Прича о пјесми “Дуни, вјетре, мало са Неретве”: Гдје нестаде Вујовића Дара од Никшића до Мостара?

(А Спасоје Вујовић је био из Жрвња код Љубиња, имао хотел “Америку” у Никшићу – и прелијепу кћер… која ће у пјесму ући) – пише Раде Ликић

Мостар је град добре пјесме. Често се тамо севдисало о узвраћеним и неузвраћеним љубавима. Познатог и силног Али-пашу Ризванбеговића, коме главе дођоше тек џелати Омер-паше Латаса, мучила је љубав према иновјерки Мари из Бишћа поља, али она за то није марила. Сви знају и за Мостарку Хабибу Челебић, “Кћери Бибо”, и њену љубав према Ахми (…”Мене боли и срце и глава /што мој Ахмо с другом разговара.”).

У Мостару је од љубавних јада патила и Суљагина Фата, али каквих не знамо јер стихотворац нам говори да се „преварила“. Како? Сами Бог зна. Помало незаслужено као Мостарка, у легенду оде и Спасојева Дара. Она, истина, и није Мостарка већ Никшићанка. Ко је била Дара и како је завршила у Мостару, покушаћемо расвијетлити у наредној причи.

По предањима која круже по Љубињу, а која су по свој прилици тачна, Дара из знамените пјесме “Дуни, вјетре, мало са Неретве“ била је кћер Спасоја Вујовића, рођеног у селу Жрвњу код Љубиња. Спасоје је још некад давно, у 19. вијеку, казују нам љубињски Вујовићи, побјегао од служења аустроугарске војске у Црну Гору. Неко вријеме је био у Америци, а, изгледа, био је још много гдје.

Доктор Никола Липовац у дјелу “Црногорске приче и анегдоте“ биљежи и једну анегдоту о Спасоју Вујовићу: „Спасоје Вујовић, власник хотела “Америка” у Никшићу, био је веома занимљива личност. Као млад, много је путовао по свијету. Стизао је до Африке, боравио у Абисинији и Магадаскару, да би једно вријеме провео у Кини и Манџурији. Један је од градитеља пруге Адис Абеба – Џибути. Учесник је битке код Порт Артура, у Руско-јапанском рату (1904-1905) године. Оженио се 1908, у 50. години живота. Имао је петоро дјеце. Најмлађа кћер му се родила када је имао 70 година! Спасоје је био управник прве никшићке пиваре у власништву Вуке Кривокапића, а хотел је купио 1910. године. У сјеверном дијелу куће, до хотела, Спасоје је издао под закуп једну просторију, у којој је била обућарска радионица Јова Грбовића, кога је Спасоје од милоште звао – Срееећо. Изнад врата радионице стајала је фирма на којој је писало: “Обућарска радиЈоница “СКОК“ Јово Грбовић.” И ђаци су уочавали грешку у натпису. На улазу хотелске трпезарије, на широком стакленом надвратнику, било је крупним, добро уочљивим, словима натписано: ТРПЕЗАРИ А. Када је једном, у друштву својих пријатеља, ушао у хотел познати професор српског језика и директор листа “Слободна мисао“ Стојан Церовић и видио овај натпис, стаде и упита Спасоја: “А, гдје ти је, газда Спасоје, Ј из овог натписа? Спасоје муњевито одговори: “Ето га код Срееећа, господине професоре!

Дара Вујовић


О Спасојевој Дари прилично тога је знао покојни Ристо Вујовић из Љубиња, али он је умро 2013., у 101. години, и ова прича остаће, засигурно, без низа занимљивих детаља.

„Покојни ђед Ристо био је у Никшићу 1928. и 1929. године“, казује Ристин унук, Мишо Вујовић из Љубиња. “Радио је у хотелу “Америка” код сродника, односно извањег стрица Спасоја. Био је шегрт и очекивао је да добије као неки конобарски или угоститељски цертификат. Добро је познавао Дару. Истицала се љепотом, казивао је покојни ђед Ристо, али и стилом и отмјеношћу. Знао се и нашалити да јој је он, иако млађи годину-двије, показивао математику или „рачун“, како је ђед говорио. Опјевавали су је возачи који су одсједали у хотелу “Америка”. Пјесма је онда некако прешла у Херцеговину и Дара је постала Мостарка иако је у ствари била из Никшића!”

А како је пјесма о Дари скончала у Мостару описује нам Зоран С. Мачкић у “Гласу Српске” од 7. октобра 2013. године: „Младић који је због Даре боловао љубавне јаде дошао је коју годину уочи другог великог рата из Никшића у Мостар да одужи дуг према краљевој војсци. Млади регрут је био Али-пашине љубавне среће па је спјевао пјесму и завапио: “Дуни, вјетре, мало са Неретве/ па растјерај таму по Мостару/ да ја видим Спасојеву Дару!” Наравно, Спасојева Дара га није чула.“

Мостарци су прихватили пјесму, дуго су је пјевали као “Спасојеву Дару“, али кад је пјесма комерцијализована, Дарин отац Спасоје у каснијим верзијама је избачен. Пјесму о Дари снимили су многи реномирани извођачи народног мелоса, међу њима и Заим Имамовић, Мирко Рондовић, Маринко Роквић, браћа Бајић, Мостар Севдах реунион бенд… а посљедњи у низу и рокер Бранимир Џони Штулић.

Новинар подгоричких Вијести Светлана Мандић разговарала је о Дари са њеним братом Николом:

Дара је била више добра него прелијепа. Била је племенита. Послије завршетка матуре отишла је у Београд да учи домаћинску школу код Спасеније Пате Марковић, ауторке чувеног ‘Патиног кувара’, гђе су се школовале само ђевојке из имућнијих породица. Када је завршила школу, вратила се кући, а убрзо је избио рат”, каже Никола.

„Имала је Дара много просаца. Бирала она, бирали и отац и породица, али нијесу изабрали. Иако је био европски човјек, што се дјеце тиче, био је патријархалан. Није волио шминку и када би Дара излазила из куће узимао би марамицу да види да ли се нашминкала. Имала је доста удварача. Један младић, из угледне дробњачке породице, учио је школу овдје и становао код нас, јер се један дио хотела издавао за становање. Волио је Дару и исценирао је да хоће да се убије. Чак је и бојом нацртао крв. Дара се баш препала”, са осмијехом прича Никола.

О настанку пјесме и њеном аутору, Никола је рекао: “Ми нијесмо ни жељели да знамо за пјесму, а не ко је њен аутор. У то доба није пријало чути стихове ‘Би л’ се Дара пољубити дала’. А пјесма се увелико пјевала по Никшићу. Моји другови су знали да не волим пјесму и никада је у мом друштву нијесу наручивали. И Дари, због амбијента, више није било драго због пјесме него што јесте”, каже Никола и признаје да је и послије толико година и даље остао отпор према пјесми. Након смрти мајке, Дара се 1962. године преселила у Београд јер су тамо биле и друге двије сестре. Тамо се и запослила и остала да живи до краја. Умрла је 1999. године. Нажалост, никада се није удала.

Даре више нема, али она и даље живи у можда најљепшој херцеговачкој пјесми.

Извор: https://radelikicblog.wordpress.com/


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО