Нема више чувеног Мирослава Гајића. Кога, малтене нико, и није знао под тим именом. Миша Тумбас је отишао, али… памтиће се вечно.

Они којима ја црно-бела комбинација боја најдража на свету ће рећи да нико никада није волео Партизан као Миша.

Јер, са оном његовом кесом коју је стално носио, а деценијама је деловало као да је иста у питању (мада није, али је увек имала Партизанов грб) био је на свим живим мечевима, свих живих спортова које је Партизан играо.

А једном је дошао и на турнир Звездиних навијача.

Било је то лето баш после оног чувеног „вечитог дербија“ када је са „југа“ полетело неколико ракета ка „северу“. Једна је убила малолетног, 17-годишњег Ацу Радовића. Дотад заоштрени односи две трибине постали су неподношљиво напети. Сукоба је почело да бива све више и све чешће. Малих, далеко од очију јавности. Притом, све се то десило када се подмладак „на сцену пробијао“, а подмладак је увек жељан доказивања. Свуда. Сваки меч, па и најмањи, почињао је да делује као вулкан који само што не експлодира, јер је испред хале/стадиона/терена, могло да се деси… свашта.

Малтене сваки сусрет људи из различког табора доводио је до ескалације.

А онда, предстојећег лета, те 2000. године, на Ади Циганлији је народ почео да се код плаже окреће и гледа шта му се то дешава иза леђа. Чула се нека песма. Па аплаузи. Па смех. Па неко скандирање.

Кад оно, око 300 Звездиних „делија“ дошло да одиграју турнир у малом фудбалу. Прилазио народ да види како то навијачи играју, врева била, прави летњи дан на „београдском мору“, али…

Одједном – тајац.

Требало да почне друго полувреме полуфинала, а оно сви напрасно гледају у лево.

„Играчи“ су, ионако, мирно стајали на терену, чекао се знак да почне други део меча, али дотад узаврела публика, а навијало се час за једне, час за друге, па у круг, утишала се.

Право кроз гол (мреже на њему није било), пролази и ка центру терена иде, са све оном својом Партизановом кесом – Миша Тумбас.

Један клинац је добацио „Ајде, бре, бежи одатле, гробару!“, али га је старији навијач ћушком подсетио да се такве ствари, када се о Миши Тумбасу ради – не раде.

„Голмане! Голманеееее!“, викао је Миша оним својим гласом, пролазећи тереном и покупивши лопту са центра. „Ајде пенал, голманеееее!“.

Сви су се насмејали. И голман, наравно.

„Ајде. Али ако ми даш гол, има да те нема“, смејао се чувар мреже.

Миша се потрудио колико је могао. А није могао баш много. Промашио је лопту, па је само спољним делом патике успео да је захвати и она је отишла далеко од мете.

Добио је аплауз. И отишао даље, вичући оно своје „Циганиииии! Циганиииии!“.

И нико се није љутио.

Јер, Миша Тумбас можда није могао много тога. Али, једно јесте, и то много:

Много је волео Партизан.

И, то су ценили чак и они којима је Партизан далеко од срца. Отуда и порука великог „делије“ Новака Ђоковића о Миши Тумбасу. Отуда и опраштање Звездиних навијача од чувеног „гробара“:

Јер, Миша Тумбас…

Ко га је стварно знао, рекао би вам „Он вам је био као дете“.

А деца воле искрено. Без интереса. Одано. До сржи.

Зато је одлазак Мише Тумбаса заправо одлазак једног великог детета, али и симбола чисте, неискварене љубави, какве спорту, а и свему што нас окружује, све више недостаје.

Лопта се тог поподнева на Ади закотрљала опет. И сутрадан. И годинама касније. Али, никада нико није утишао Аду као Миша. И, никада нечија тако чиста љубав није ујединила обе стране Топчидерског брда као што је вест да Мише Тумбаса више нема.

Извор: http://sport.blic.rs