Са Министром здравља и социјалне заштите Републике Српске Аленом Шеранићем разговарамо о вирусу који је практично зауставио цијели свијет, о уведеним мјерама у Републици Српској, те о другим аспектима борбе против ширења овог вируса код нас.

Министре, Каква је епидемиолошка ситуација у Републици Српској када говоримо о вирусу корона?

Могу рећи да држимо тренутно епидемију под контролом и да посљедње анализе које сам тражио да се ураде од Института за јавно здравство управо говоре о ономе што смо жељели да постигнемо кроз наше активности, што у заједници, тако и кроз здравствене установе, а то је да не идемо у високе скокове по питању епидемије, него да развучемо ту епидемиолошку кривуљу. Управо се то и десило у посљедњих мјесец дана, с обзиром да је та прва особа забиљежена са 5. мартом. Данас је 3. април, рачунајмо да је то неких мјесец дана и то смо успјели. Успјели смо смањити притисак на здравствене установе, прије свега на болнице, у смислу лијечења самих пацијената тамо, што и јесте био циљ у овом првом удару у оквиру епидемије. Онда смо кроз саму епидемију одредили стратегију, на који начин да се односимо према заједници, када су у питању мјере у самој заједници, као и мјере према појединцу, односно према становништву.

Од петка је на снази ванредно стање у Републици Српској. Шта то мијења у погледу здравства, шта то значи за обичне грађане, зашто је ванредно стање битно у овом тренутку? Много је приче око могућих злоупотреба ванредног стања…

Ванредно стање као мјера је битно због оперативности самог штаба за ванредне ситуације и доношења одређених мјера, које се прије свега односе на привреду и привредне субјекте и уопште на понашање и начин живота становништва и нас свих унутар заједнице. О чему се ради конкретно? Ви кроз различите законе имате дефинисане различите врсте рокова. Имате рокове, ево, дозволићете ми, у оквиру судских пракси, који морају да буду завршени и извршени, а због оваквог функционисања и режима није могуће. Са друге стране, имате ситуације по питању одређених рокова у оквиру пореске политике, јер до 31. марта морате да предате извјештај и да извршите одређене уплате. Све ово привредни субјекти, у датом моменту, нису у могућности да заврше, и потребно је да то промијенимо. Како су ти рокови законска категорија, а немате могућности да вам ради Скупштина, сходно овој ситуацији, онда ванредно стање омогућава да Предсједник Републике доноси уредбе са законским карактером, које ће касније ићи свакако у Скупштину на верификацију, али које ће омогућити функционисање у оквиру ванредног стања. Ево, ја ћу навести само један примјер у оквиру Фонда солидарности и лијечења дјеце у иностранству, гдје се јасно наводи у које сврхе се за њих и њихове пратиоце издвајају средства, али то је везано конкретно за лијечење. Кад заврши лијечење, то фактички подразумијева да Фонд не сноси трошкове, али ми имамо дјецу у иностранству која су завршила лијечење и прави нам проблем да те људе оставимо без средстава за вријеме њиховог боравка тамо. Ванредно стање нам је потребно, јер нам омогућава да уредимо тај сегмент. Дакле, ово се прије свега односи на помоћ људима, а не на неку злоупотребу…

Питам Вас сад као епидемиолога, јесте ли успјели нешто научити из понашања овог вируса, је ли ово типичан корона вирус или он има специфичности које су алармирале свјетску јавност и стручњаке?

Прије свега да кажемо да корона вирус није типичан вирус. Сваки вирус који има способност мутације, као што га има вирус корона или вирус инфлуенце, вирус грипа, који има још већу способност мутације од самог вируса корона, није типичан вирус. Шта то значи? Вирус корона, као и вирус грипа, понашајући се у оквиру свог домаћина, може да мутира. Што размјењује више домаћина, постоји могућност за више мутација. Шта те мутације у пракси значе? То значи да ви не морате имати благе симптоме, него ви код мутираног вируса много прије добијете теже симптоме, а може бити и обрнуто. Тако да за вирус корона, за овај сој који се конкретно назива САРС ЦоВ2, немамо праве карактеристичке податке. С обзиром да је он ту од децембра прошле године, требаће нам цијела ова година, да се микробиолошки и епидемиолошки испрати његово понашање и да се испита сам вирус, да бисмо могли нешто конкретно о њему рећи. Ово све што имамо досад, базира се на прелиминарним студијама, које су рађене прије свега у Кини, али и у Италији и у другим земљама, гдје су успјели да ураде екстракцију вируса и да га генетски комплетно прате, а да би могли да ураде адекватна истраживања овог вируса. Оно што засигурно показује овај вирус, јесте да знамо начин његовог ширења, пут ширења, мјесто улаза саме инфекције, што је епидемиолошки значајно, како бисмо могли дјеловати кроз различите врсте превентивних мјера.

Споменули сте превентивне мјере. Колико је тешко доносити ове превентивне мјере, које су захтјевне за већину грађана? Како је то саопштити народу – останите мјесец дана у кући, не раде вам кафићи , не раде трговине, немате више тог лагодног живота…?

Наравно да су тешке за рећи. Нису то једноставне мјере, јер ви реметите функционисање људи у њиховом свакодневном животу. Не односи се то само са аспекта који ви помињете, да кажемо, тог уживања, већ са аспекта редовног рада и живота. Са аспекта мене као епидемиолога, као неког ко се бави јавним здравством, ја сам неколико пута наводио – ја немам дилема око тих мјера у смислу да ли их треба провести. Мислим да их треба спровести. Драго ми је што ме политика испратила у том смислу и дала подршку струци у Републици Српској. Мислим да то више није ствар нас самих, како говоримо о тим мјерама, него и околине, која говори о њима. На крају крајева, подаци показују шта и на који начин радимо. Жао ми је због изгубљених живота и то је нешто што се дешава у оваквим ситуацијама, али, ево, ту смо да ово прођемо са што мање посљедица.

Због чега се у једном моменту кренуло у прављење посебних карантина за лакше обољеле умјесто да они остану у својим кућама?

Једноставно, како епидемија одмиче, ми континуирано, у току седмице, пратимо податке и припремамо за наредну седмицу одређене мјере и размишљамо на који начин пресјећи нешто када је у питању епидемија. Сам ток епидемије, како је ишао, и како су ишле одређене мјере, ишле су на тај начин да смо ми свакако имали унос вируса. Значи, није се десио у Републици Српској, него је ушао са стране, што значи да смо морали прије свега онемогућити унос вируса у РС, али кад се већ појавио и појављивао, гледали смо како ограничити његово ширење. Пратећи добну скупину лица која су била у почетку захваћена вирусом, то су била углавном лица од 30-60 година, што значи да су мјеста гдје су нам се дешавала ширења била, рецимо то тако, дружења. Говорим сад конкретно о кафићима, односно, да су ти родитељи, који су нека средња генерација, а имају дјецу у основним и средњим школама, преносили то и дали могућност да се пренесе на дјецу. То аутоматски значи да ви морате ићи са мјером која подразумијева затварање школа, да бисмо зауставили ширење тог вируса, односно затварање кафића, ресторана, свих тих мјеста гдје људи у дружењу, прије свега те добне скупине, могу да рашире вирус. Како се то даље развијало, ми смо ишли са рестриктивним мјерама у самој заједници, да смо онда након двије седмице дошли у ситуацију да имамо ширење вируса унутар породичних кластера. Значи, нису више то била мјеста окупљања јавног живота. Онда смо видјели да би та лица, која су средње животне доби, унутар породице, јер су била у изолацији, могла да пренесу на своје укућане. Има доста породица гдје људи живе са старијим родитељима, рецимо, једни су на једном спрату куће, други на другом. Тако да смо морали та лица издвојити из породица, како бисмо спријечили да нам тај вирус дође до оне најугроженије скупине – јер су, према свјетским подацима, лица преко 65 година, са различитим хроничним обољењима, најгроженија. Е, онда долазимо на то да морамо да раздвојимо све њих и да их ставимо под контролу, не само због заједнице, да то буде јасно, већ и због њиховог здравственог стања, како бисмо могли на вријеме да предузмемо активности, када утврдимо позитивност на корона вирус. То значи да га пратимо у тих 14 дана карантинског типа, а ако буде потребно, да га пребацујемо у болницу и тамо настављамо даље лијечење. Та мјера је имала два сегмента и ми смо дошли у ситуацију да настављамо контролу уноса вируса у Републику Српску путем насеља карантинског типа при границама, да пратимо њихов надзор, кроз усмјеравање у локалне карантине и мјеста гдје заједница може да се побрине о њима, јер је ово велики притисак на Републику. Морали смо наћи начин да нам локалне заједнице помогну и оне су се веома активно у то укључиле, а онда да изолујемо лица која су позитивна, како бисмо онемогућили та породична жаришта и онемогућили да тај вирус пређе на лица која су старија од 65 година.

Паралелно са тим креће се у агресивније тестирање. То је, на крају крајева, и препорука СЗО-а

Тако је..

Како ми стојимо са тим, има ли Република Српска довољно тестова, како стојимо када је овај сегмент у питању?

Ми стојимо добро. У току ове седмице, Институт је обавијестио јавност да је дошло 3000 тестова од УНДП-а. Заједно са УНДП смо покренули набавку 25 000 тестова, која би требала доћи наредне седмице. Ми смо набавили из наших средстава неких 10 000 тестова, тако да ми то континуирамо пратимо и радимо на томе. Начин тог тестирања иде у правцу да циљано тражимо оне који су позитивни.

Са Ваше стручне стране, када се једна популација изолује, људи су затворени у кући. Може ли ту доћи до пада имунитета, да након тих мјесец дана након што изађемо вани, да се сви разболимо од, рецимо, грипа?

Може, али смо ми у ситуацији да је сезона грипа прошла, тако да, што се тиче грипа или слично, ми смо у претходном периоду били прокужени са овим вирусима који су били у циркулацији, али је грип ту већ дужи низ година и ми се дужи низ година „имунизујемо“ када је у питању сам грип. Оно што нас је све натјерало на опрез јесте то што се овај вирус корона појављује први пут у овом облику и ми смо сви „неимунизовани“, јер то и јесте наша тактика. Треба пустити неки наредни период љета да до јесени будемо у прилици, зависно од понашања вируса тада, или у неком наредном периоду, доћи у контакт са вирусом, како бисмо дочекали већ сљедећу сезону. Тада ћемо свакако морати бити спремни на појаву вируса у циркулацији и праћење свега, а тада ће овај вирус бити стари.

Претпостављате ли да ће бити уведене ригорозније мјере од ових које су сада на снази?

Зависи све од тока епидемије. Ми ћемо вјероватно размишљати да у овој фази априла, прије свега и због самог празника Ускрса, јер ово није само ствар нас у Републици Српској, ствар је цијеле Босне и Херцеговине и мијешања људи, и приватно, и кроз пословне састанке. Имате људе који могу и на пословним састанцима пренијети вирус. Ово се тиче и самог региона, како се регион понаша у смислу наше интеракције – са Србијом, Хрватском, Црном Гором. Све су то ствари које ће условити мјере које ћемо ми доносити. Али када говоримо о рестриктивнијим мјерама, ја не бих да говоримо о рестриктивнијим у смислу нашег уживања, већ у смислу да нам то сачува јавно здравље, здравље свих нас. Онда ћемо на њих гледати као на мјере које су добре за све нас.

Бањалука је увела забрану излетишта. Која би била препорука Министарства везано за рекреативно кретање и придржавање мјера изолације у том смислу? Може ли нека шетња по граду, уз поштовање физичке удаљености?

То јесу препоруке, али ви кад погледате, колико год ми апеловали са медија, а и ви преносили наше поруке да људи заједно не сједе на једној клупи, а имате троје или четворо младих људи који сједе на једној клупи, они засигурно не држе физичку дистанцу, онда морате ићи са мјером која ће на неки начин забранити такву врсту кретања. Свака рестриктивна мјера која долази, она долази због тога што се не понашамо у складу са оним што смо препоручили. И то треба гледати са те стране. Уколико сте ви у могућности да у неко вријеме, које је дозвољено за кретање, сами прошетате, то може бити нешто што је добро. Ипак, без обзира на све то, дајте да се пробамо стрпити петнаест дана, остати кући, као што се и поручује широм региона и да уопште не долазимо у прилику да са неким поразговарамо. Не можете ви проћи поред пријатеља тек тако. Дакле, ја не вјерујем да ће неко проћи поред свог пријатеља тек тако, него ће стати и размијенити одређене информације или разговарати, што може донијети ризик од преноса вируса. Ево, и ја поручујем и апелујем, дајте да се у сљедећих 15-так до 20 дана стрпимо. Биће времена када ћемо се вратити својој нормалној свакодневној рутини, и када ће ово бити иза нас.

За сами крај. Каква су Ваша предвиђања? Сви говоре још двије седмице, па онда још двије…Јесте ли оптимиста?

Ја сам сигурно оптимиста. Као министар здравља и социјалне заштите, ја морам бити оптимиста. Што се тиче саме епидемије, ми њу фазно гледамо и зато су та предвиђања двије по двије седмице, размишљајући прије свега шта се дешава код нас и у околини. Епидемија ће стати. Који ће то тачно датум, често ме то питају, на то је тешко одговорити и он зависи прије свега од нас самих. Када бих ја био сам и када би се ова ствар односила само на мене, онда бих лако могао рећи тачан датум. Али пуно је нас свих заједно у свему овоме. Ако се наставимо понашати онако како се понашамо, а мислим да се добро понашамо и да је мањина оних који се не понашају одговорно, мислим да ћемо прије изаћи из свега овога. Различите су врсте претпоставки, ево, гледао сам колеге из Хрватске, који говоре отприлике април –мај да остану ти репови епидемије, а јун да ће бити тај, јер је њима занимљив због туристичке сезоне. Мислим да требамо размишљати фазно. Свака епидемија има свој почетак, свој врхунац и свој крај и ништа то није неуобичајено и за неке претходне. Ево, очекујем да ћемо у мају поново сјести и видјети шта и како, а да ће нам април вјероватно проћи у овим мјерама и начину понашања, ако не буде ништа било у региону што би се могло пресликати и на нас.

Елвир Падаловић – http://buka.com