le prix du levitra en pharmacie cialis com tr dci cialis prix cialis 5 achat cialis 5mg en france espacement prise cialis 5
Снежана А. Топаловић: Голубица бијела

Тетка Есма је обиљежила моје дјетињство, била је бабова сестра, много млађе од браће, дедова миљеница и зјеница ока.
Имала је очи зелене и бистре попут Неретве у мају, а кожу бијелу попут најфинијег порцулана и неукротиве коврџе боје кестена, није било те мараме која би укротила те њене немирне увојке, увијек би по неки немирно штрчао. Таква је и она била немирна и неукротива.
-Шта си ти бабово? – питао би је дедо.
-Зјеница ока.
-И шта још?
-Звијезда Даница.
-И шта још?
-Голубица бијела.
А знаш ли ти причу о Бијелој голубици?
-Не знам бабо.
Не сјећам се тачно приче, али била је о најљепшој Бијелој голубици коју је неки момак држао у златном кавезу, и како је први пут кад је заборавио затворити кавез она одлетјела и никад се није вратила, а момак се разболио и умро од туге. Није знао да би свака птица мијењала кавез за само један лет и таман кад би знала да јој је посљедњи, она би одлетјела. Јер птица је птица само када лети, јок у кавезу. У кавезу је само украс.
Дедо је причао најљепше приче, а знао их је много.
У прољеће кад би наша ашлама пробехарала дедо би сједио и пушио у хладу њене велике крошње. Тетка Есма је мирисала на бехар .
Знала је да се о њеној љепоти прича у чаршији и знала је да момци за њом уздишу, то је њен немирни дух чинило још немирнијим, али исто тако је знала да би је бабо објесио на ону исту ашламу на чији бехар је мирисала, ако би му укаљала образ.
Оно што тада није знала је да љубав не бира, не пита већ се деси изенада, помути памет и да нема тог кавеза ни златног ни челичног који би голубицу задржао да не одлети.
Тако некако с прољећа и цигани би долазили с чергом у нашу чаршију. Остајали би по неколико мјесеци на пољани поред потока, а с њима и стара циганка Раза, ње сам се посебно бојао. Била је разрока, имала је златан зуб и шарену прљаву торбу којом ме мајка плашила кад нисам слушао. Долазила је у нашу авлију, дедо би јој увијек давао пара, нана би скувала каву, мајка би јој упаковала кромпира и остале хране.
Дедо није дао да фалета(гата), али тај дан није био кући, а жене су једва дочекале.
Раза је цијело вријеме гледала у тетку оним својим разроким очима и климала главом.
-Порасла Авдагина голубица, машала, за удају стасала, рекла је Раза насмијала се, а златни зуб је засијао на прољећном сунцу.
Тетка је поцрвенила, а онда се насмијала:
-Кад сам стасала за удају Разо каква ми је судбина, какав ће ми младожења бити?
-Раза је извадила карте из шарене торбе и дала тетки да пресјече.
-Да не дође Авдага убио би ме што фалетам?
-Неће Разо, причај, нестрпљива је била тетка.
-Раза је гледала у карте, па у тетку и ћутала. Затим је брзо покупила карте и кренула према капији .-Нису се отвориле, рекла је.
-Разо шта ти би, шта си видјела?узнемирила се тетка.
-Ништа.
-Разо молим те реци ми шта си видјела?
-Твоја срећа донијеће несрећу. Рекла је Раза и изашла из авлије. То је био посљедњи пут да сам је видио, никад више није дошла код нас.
-Тетка је задрхтала као прут.
-Пусти Разу, циганска посла, да шта зна себи би угатала, рекла је моја мајка и загрлила тетку.
-И то што кажеш, насмијала се тетка. Мада у души није мислила тако.
Тих дана дошла је дедова сестра, тетка Рабија, да води тетку код себе како би јој помогла у припремама за свадбу женила је сина. Тетка је била весела и бирала најљепшу одјећу коју ће обући и понијети. Радовала се као дијете. Први пут је без родитеља ишла у град. -До свадбе има мјесец и јаче, имаћу времена да разгледам дућане, мислила је у себи.
Дедо себи никад није опростио што је пустио, а тетка Рабија што је повела.


-Свадба је била велика и раскошна, тетка је са другим дјевојкама и женама служила госте. Тог дана била је посебно лијепа, а очи су јој сијале као Неретва на сунцу. Сви су гледали у њу. Мени је била љепша и од младе. Дедо је био поносан на своју голубицу, а ко и не би био, поред љепоте којом се истицала била је вриједна и окретна.
Пред зору када су и посљедњи пијани гости отишли, а жене кренуле са распремањем, тетке Есме није било.
Тетка Рабија је рекла да је цура сигурно од умора заспала и да је не буде, расклониће се нек је прошло хаирли, али тетке Есме није било ни ујутру када се пила прва кахва.
-Нема Есме, узнемирено је рекла моја мајка.
-Како нема можда је у авлији, ту је негдје рекла је тетка Рабија, -Та није у земљу пропала.
-Нема је, нема јој ни одијела, рекла је мајка и заплака.
-Дедо скочи са сећије: -Како нема узвикну, јесил’ добро видила?
-Јесам рече мајка и обори поглед.
Претражили су кућу и авлију тетке није било .
У кући је настала пометња. Жене су плакале и сумануто ходале као мухе без главе.
Рођаци су отрчали у град да се распитају.
Бабо је реко:- Убићу је кад је нађем.
И ја сам плакао не знам тачно зашто, али осјећао сам да се спрема нешто страшно и ружно.
-Нико никога неће убити, спремите се, вакат је кући да се иде, рекао је дедо тихо и смирено.
Прије него што смо пошли стигли су рођаци донијели хабер да је Неретва избацила два леша низводно.
Миланов и највјероватније теткин јер дјевојку у граду нико није познавао.
Милан је био син дућанџије гдје је тетка ишла у подмиру за свадбу. Ту су се највјероватније и загледали.
Не могу описати тај тренутак, али било је страшно. Нана је изгубила свијест, дедо је у невјерици гледао и надао се да је то нека друга дјевојка, бабова пређашња љутња претворила се у тугу и очај. Био је то најружнији дан који памтим.
Голубица је знала да би јој живот с неким другим био кавез и полетјела је не знајући да јој је то посљедњи лет, можда је и знала, али то је није спријечило да одлети, баш као у дедовој причи. Јер птица је птица само када лети.
Никад се није сазнало како су се утопили, да ли их је Неретва набујала и дивља однијела кад су је пошли препливати или су сами тако одлучили.
Ја сам увијек вјеровао у ово прво јер што би тетка носила одијело. Испунило се и Разино пророчанство. Теткина срећа, ако се тако може назвати и њој и свима донијела је несрећу.
Послије њене смрти све се промијенило, дедо највише, скоро да није излазио из куће, пушио је и ћутао, нена је стално клањала и плакала.
Никад нам више није причао приче, а нико други није знао тако лијепо причати.
Само с прољећа кад се стара ашлама окити бехаром дедо би излазио и сједио испод ње удисао и упијао мирисе. Ја знам да је излазио само зато што је бехар мирисао на тетку, јер ње више није било да мирише на њега. Читава авлија тада би мирисала и враћала нас у нека сретнија прољећа.

Дедо се преселио 5. година послије теткине смрти. Мислим да је то и прижељкивао, ничему се више није радовао ни надао и ништа га није могло расположити, пушио је пуно, јео мало, као да је желио да што прије оде.
На дедов мезар послије џеназе слетјела је бијела голубица, не знам јесу ли је други видјели, али ја јесам.
Никад до тада нисам видио бијелу голубицу, била је лијепа баш као из дедове приче, таквом сам је и замишљао, још да је имала зелене очи попут Неретве у мају била би лијепа скоро као тетка Есма.

Пише: Снежана Алексић Топаловић

Извор:http://hercegovac.net


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО