„Била јесу, па прошла, па опет, опет дошла нека тешка времена синко мој!“ – рече старац.

– „Како знам за себе увијек се тешко живјело, али прије је било лакше живјети. Није се Бог зна шта имало, али је срце било задовољно са оним што имаш. Срце је било пуно љубави из које се рађало поштовање људи. Отац је био отац, мајка – мајка а дијете – дијете. А данас? Не треба превише говорити све се зна.

Ако мене питаш сине, ја дуго, дуго нисам осјетио мрву неке радости и спокоја. Дуго се нисам, сине, насмејао од срца. Знаш оно „из душе“.
А питаш ме за дјецу? Добри су ми, нека су живи и здрави! Сви имају своју дјецу и своје животе. Дођу ми и обиђу ме колико могу, пруже колико могу. Сједим овдје крај прозора и гледам сатима негдје, а да ме питаш гдје не знам ни сам!

Али гледам и чекам и када угледам мила лица моје дјеце као да ме сунце обасја. Мада, ријетко ме обасја. Кажу ми да имају и превише својих обавеза и стално су у некој журби.

Запамти, сине мој, Бог даје а људи користе. Ипак, нешто добро нам је дао и оставио а то је да смо сви дјеца и да ћемо бити и родитељи. Да смо данас млади – сутра стари.

Да смо данас јаки – сутра слаби. Да смо данас здрави а сутра ко зна? И да, ако има правде, ето баш ту се налази!
И ја сам некада био млад и јак. И ја сам био и сретан и полетан. И мене су мајка и отац чекали као што чекам и ја сада. Зато, не заборави, сине, све се враћа!

(Familly)