Требишњица шуми у сам смирај дана
нека брига дође у срце незвана.
На Црквини стоји и суза јој пада,
са даном се гаси и последња нада.

Главу горе диже, у небеса гледа,
прекрсти се тужна на крај цркве седа.
У срцу јој зебња, шта се ово спрема,
о Господе драги ни данас га нема.

Да нису што сестре оцу старом рекле,
видео је да су сузе текле,
али није знао да сиротог воли
и да јој се срце распада од боли.

Да се можда мајци не омаче
када пита: „Чему мала плаче?“
Да не каза онда у страху од њега
да заволех неког ја више од свега.

У грудима срце у тренутку стаде:
„Шта ако је отац, да видиш те јаде,
абер тада посло кући његовима,
да подаље од ње држе свога сина!“

Устаде и пође, препусти се муци
кад осети нежан додир ту на руци,
окрете се брзо, о радости њене –
његове се очи осмехују снене.

„ОД ВЕЧЕРАС ТИ СИ САМО МОЈА МИЛА
КОД ТВОЈИХ СУ НОЋАС ОБА СТРИЦА БИЛА.
ИСПРОСИШЕ ТЕБЕ ОД СРЕЋЕ ЋУ ПУЋИ,
ЈА ТЕ РАНО МОЈА НОЋАС ВОДИМ КУЋИ!“

Александра Пешић