Понекад, али само понекад изрони твој лик, иначе одавно не мислим о теби као о неком свом, али кад мислим онда идем до најситнијих детаља. Некад је то младеж на лијевом боку, а некад твоја трапавост коју си правдала тиме што си љеворука.

Знаш пуштао сам те да ме вараш на картама, иначе лоше вараш и лоше лажеш, али се као дијете радујеш побједи, а то си ти – радост. Ти би требала бити мјерна јединица за радост и за наивност такође.
Како си уопште налазила вријеме за све оне људе око себе?
Нервирали су ме, не сви, али добар дио и нервирала ме она твоја ћорава мачка, ето признао сам.
А тек твоја вјера прекрстиш се помолиш Богу и као то је то све ријешено, проблеми нестали. Како неко уопште може тако да вјерује? А можда се само тако и може вјеровати. А ти си вјеровала, вјеровала си и људима без изузетка. Говорила си да је тако лакше и љепше. Можда и јесте никад нисам пробао. Никад нисам тако вјеровао.
Шта ли нас је уопште спојило?
Рекла си да љубав и мудрост не иду заједно и да су мудри љубавници обични фолиранти, а ти не волиш фолиранте. Осим једног.
А сјетио сам се ноћас и како ти горња усна подрхтава када си љута и како прекрстиш руке и гледаш у једну тачку. Сјетио сам се и како сам те онда љубио док се ниси одљутила и како си ме тада гледала заљубљено и рекла: – Пст! Покварићеш тренутак хоћу да га памтим.
Сјетио сам се и како си се забринула када је онај просјак испред општине рекао да ја нисам за тебе јер си ти птица а ја кавез, знам тачно шта би сада рекла: -Није он просјак него Рамо, човјек, као и ми са именом и Божијим даром да види оно што ми не можемо.

Знала си их скоро све, та твоја вјечита жеља да помогнеш и поправиш свијет. Да ли си одрасла и прерасла такве ствари? Готово сам сигуран да ниси.

Рамо је изгледа био у праву, мени се није летјело у твоје шарене облаке, а ти једноставно ниси знала да ходаш по сигурном утабаном путу.
Кад читам, тражим те у књигама. Жене из књига не личе на тебе, љубав из књига не личи на нашу.
Одлучио сам да те напишем једном. Обичном оловком у обичној свесци, обичним ријечима, на један обичан начин. Зваћеш се Необична и препознаћеш се. И знам да ћеш плакати када будеш читала ти увијек плачеш на љубав. Ето рекао сам љубав. Признајем је касно, као што обично бива.

Не знам ни зашто ово пишем када одавно не мислим о теби као о неком свом.

Снежана А. Топаловић