Можемо ли у целом овом хаосу, који није почео са короном и који неће нестати са њом сачувати здраву памет и мало цвећа у глави затрпаној црницом, црном да црња бити не може?

У стану поред грми телевизор, одзвања статистика, број умрлих пролази кроз зидове.

Да ли је Весна Дедић ушла? Кажу да је жена имала 500 евра месечну плату на РТС-у, дала отказ, корона зауставила промоцију романа, она одлучила да уђе да заради 500 евра по недељи. Трагедија или комедија?

Чиме “дојимо” нашу дивну децу? Шта им остављамо у наслађе?

Хоће ли им бити боље од нас који смо претумбали грађански рат, инфлације, туче за литар уља, хватање векне хлеба из камиона, бомбе над главом док спаковани ко сардине седимо у подрумима пуним влаге, чекајући да стигне струја на сат времена да се оперемо и скувамо танки паприкаш?

Шта можемо да урадимо за њих?

Како можемо ову стварност коју са свих страна поливају црном бојом да им учинимо светлијом?

Где да прокопамо рупу у тунелу да им пустимо светло да расту, јер деца треба да расту, да иду ка горе, а не да остају уплашена гледајући у нас.

Јер на моменте смо прилично сјебани и чини се да појма немамо како да се из сјебаности извучемо. Као да деценијама, не данима, желе да нас увере да смо небитни са својим знањем трудом, оптимизмом, амбицијом, поштењем, залагањем.

Као да деценијама желе да нас гурну под воз пун нешколованих, затуцаних будала са кошчатијим лактовима и дужим језицима. Као да деценијама желе да нам покажу да је страх овде доминатна емоција, која отвара простор за маневар. за јебање слуђених, преплашених, збуњених.

О, ми се смејемо људима у ријалитију, а и сами смо део једног огромног ријалитија, само из њега не можемо тако лако ван. Немамо појма ни где је капија.

Данима ми се комешају осећања, центрифуга у стомаку. Плашим се, па сам горда и храбра, па бих само спавала, преспавала, па бих јурцала ко помахнитала улицама, нека хапсе, нек воде у Лазу Лазаревић, срећна сам чак што више немам страх ни да тамо завршим.

Људи су људи, говна су говна, место боравка мало ту шта мења. Мир и овако никад нећеш наћи изван себе.

Играла сам се са дететом цело послеподне, чајанка, па сликовнице, па прављење палачинака и колача од неких кобајаги састојака. Осмех је скакао на њеном лицу ко пинг понг лоптица. Била је толико узбуђена, толико срећна, деци су потребни родитељи да се играју са њима, причају са њима, да их слушају.

Потребни су им прибрани родитељи који ће угасити јебени телевизор и престати да слушају на 25 појачаног Кона и Вучића.

Потребни су им родитељи који неће пред њима причати о хаосу, о умрлима, о томе како ће економија отићи доврага и питање је како ће се уопште живети,

Ми смо та светла рупа у дугачком мрачном тунелу.

Не смемо им пренети своје бриге, преиспитивања, своје злосутне мисли, свој очај, лако се посеје страх. Свет у ком расту није баш магично место, много је будала потрпаних у брзи воз спреман да погази сваког ко мисли својом главом.

Можда им нећемо моћи увек обојити стварност,

Можда их нећемо моћи увек насмејати,

Можда нећемо бити уз њих сваки дан онолико колико су очекивали,

Можда нећемо увек имати снаге да их пењемо на леђа и причамо са њима мирним тоном,

Али бисмо заиста требали да их научимо да мисле својом главом, колико год то звучало високоризично, јер нема ничег горег, ево показује тренутна ситуација, од онога када на раменима главу носаш само ради реда, па ти је пуни ко како хоће, са чим хоће, углавном страхом и будалаштинама.

А када имамо толико пуно глава у којима живе страх и будалаштине, онда лако сви скупа можемо да склизнемо у провалију и тада више није важно да ли се та провалија зове корона или политика или колективни ријалити.

Пали смо и нема назад.

Јована Кешански http://luftika.rs