„Ми нисмо народ ми смо дијагноза“, одјекнуло је својевремено негде интернетом наишавши на одобравање мноштва, али и на осуду оних који сваку критику, ма како духовита била, сматрају ауто-шовинзмом. Ако уопште постоји нешто као колективна дијагноза, онда је наша синдром Петра Пана- вечите незрелости и неспремности да се преузме одговорност за сопствене поступке.

Ако је Макијавели био у праву када је писао да су власти слика народа, онда од синдрома Петра Пана болују и наше институције. Баш то смо (ако је неко уопште до сада и сумњао) могли да видимо у седмици иза нас. Велики тата, у народу познат и као главни Баја, је годинама уназад успављивао ово обамрло законодавно тело песмицом: “Који ће нам скупштина?!”

Мада је није пресвлачио, па помало заудара, редовно јој је сервирао све што му је потребно да расте и јача. Тата, дабоме, а не скупштина којој су полако атрофирали мишићи. Јесте морбидно, али у расподели моћи на овом терену, она се једино прихвата када је у стању хибернације. Уосталом, коме требају прописи тамо где влада закон јачега.

Елем, ни у седмици иза нас Скупштину није требало будити када има ко да мисли за њу. Тата је припремио и питања и одговоре. Њено је било само да климне главом и да настави да спава дубоким сном, од суботе до ко зна када. Ако је до сада тата слао у кревет, јербо му се могло и тако му одговарало, од сада ће то корона јер, како рече председница Цвијановић, није време за Народну скупштину. Логично, време је за њих и њихову неограничену моћ. Уколико не буде слушала, доћи ће тренутак када неће бити време ни за председницу, али верујемо да је тога свесна и добро води рачуна шта прича и ради и да даје све од себе да буде на ползу Баји.

Планету је ових дана напустио Ђовани Романини, цртач стрипа Алан Форд из чијег пера као да су изашли поједини чланови наше Владе која донекле представља ТНТ групу на јави.

Премијер би у подели улога могао да буде отелотворење Ота вон Грунфа, проналазача који својом неспособношћу помаже непријатељу, али је бескрајно одан Броју 1 што га и препоручује за место у групи. Он је, Вишковић дакле, у седмици иза нас заседао, изјављивао, претио, упозоравао, али би му се сав учинак могао сабрати у реченици: Било је и већих проблема, па их нисмо решили.

Уосталом, иако нерадо признајемо ако нам то не иде у прилог, зависимо од ММФ помоћи која ће решити све, бар данас. А, за сутра нек неко други одговара, девиза је наших кратковидих владара.

Да у јавном простору може да прича ко шта хоће показао је и председник Србије Александар Вучић који је, замислите, рекао да се чуди и, такорећи диви, како у РС уопште исплаћују плате и открио да су од њега тражили помоћ у стетоскопима за лекаре.

Знали смо да болнице оскудевају у гази и јастуцима, али стетоскопе до сад нису помињали. У свеже проглашеном ванредном стању, очекујемо да се огласи, ако нико други, а оно хваљени министар Шеранић и да каже да ми стетоскопе за трку имамо.

Хоће ли се и Бог Отац огласити и ово сврстати у ширење лажних вести и изазивање панике у РС, остаје да се не види. Правићемо се да ништа и нисмо чули.

Стечена мудрост каже да је незнање пола здравља. А сада смо због здравља предали и права и слободе. Ставили смо их у руке оних којима, деценијама то на кожи осећамо, немамо разлога да верујемо. Напротив. Ако незнање ослобађа, благословени су сви који никада неће спознати да су им такт давали пијуни од којих су правили краљеве.

И, за крај констатација да сада боље разумемо претке који су избављење од невоље налазили на чукама далеко од људских насеобина.

Човек је данас човеку вук, видели смо то у низу градова и општина где су хушкали људе да потказују своје пријатеље и комшије који, као, крше неке мере. А све то завијали у обланду неке етике и патриотизма.

Много је разлога да се плашимо. Зато је хит седмице иза нас песма: Поћи ћу у шуме. Тамо бар нико неће да вас уходи и пријављује. Таква су времена дошла.

Извор: http://direkt-portal.com

Пише: Миланка Ковачевић