Благоје Алексић из билећког села Богдашићи напунио је протеклог викенда 101 годину живота и званично је најстарији становник Источне Херцеговине, иако је вршњак са Миланом Миливојевићем из Берковића који је неколико мјесеци млађи.

Најбоље момачке дане је провео у заробљеништву, на Сарднији и Корзици, до капитулације Италије, а потом у Њемачкој, до краја Другог свјетског рата.

Када се вратио у Билећу радио је као путар, а затим у Дому здравља у Билећи, гдје је био домар.

Чича Благоја је на рођендан посјетио Бранко Алексић, његов доста млађи саплеменик из села, јер му је, како каже, прије педесет година он спасио живот.

„Моја сестра и ја смо рођени пола вијека након Благоја, 20. марта 1970., а остали смо живи захваљујући њему, јер је у поноћ из села, гдје се код куће порађала моја мајка, кренуо по бабицу у Билећу, коју је добро познавао јер је радио у Дому здравља. Он ју је тада слагао да му се порађа жена, а тек на пола пута јој признао да није његова жена у питању, али да се послужио овим лукавством јер је сумњао да ће другачије поћи“, испричао нам је Бранко.

Чича Благоје, који иначе слабо чује и, за разлику од ближе прошлости, сјећа се највише давних времена, ипак је свјестан панике око корона вируса, који га, како каже, не плаши, али га плаши чињеница што му Талијани и Нијемци не могу ништа.

„Није добро ако му Талијани и Швабе не могу ништа, али не треба заборавити да смо ми некада и Швабе и Талијане побјеђивали“, каже чича Благоје.

Његов рецепт дуговјеког живота је слога са свима око себе, а највише слога у породици, што је и одржало његов седам деценија дуг брак са баком Васом, са којом је изродио двије кжерке и сина, а од њих има перото унучади и једног праунука…

Преузето са портала http://saransak.com