Милорад Поповић: Гојко Перовић користи и женску неплодност да би привукао Цетињане СПЦ

Поповићев говор мржње је врло опасан и може да дјелује као инспирација за неке нове погроме свештенства. Начин на који Поповић криминализује свештенство СПЦ, али и њене светитеље попут Аве Јустина Поповића и Николаја Велимировића, је уџбенички примјер тоталитарног ума.

dvorski umjetnik
Милорад Поповић

У јеку епидемиолошке опасности по Црну Гору у режимском гласилу „Побједа“ огласио се и један од најагилнијих режимских тровача Милорад Поповић, познат као најгори пјесник међу боксерима и најбољи боксер међу пјесницима.

Ова црногорска верзија Соње Бисерко, почастила је Српску православну цркву и цијели српски народ – његову историју, традицију и светитеље, својим најновијим асортиманом најодвратнијих лажи и безочних увреда – у маниру древних усташких идеолога.

Тако је, овај сморени поета, за свештенство СПЦ рекао да су промотери идеологије крви и тла, који, наводно, не маре ни да погине милион Срба, уколико се то уклапа у њихову мисију: „На почетку рата у Хрватској и Босни и Херцеговини безмало су сви монаси и свјештеници побјегли из Загреба, Осијека, Сплита, Сарајева, Тузле, Мостара… А 1995, у вријеме “Олује”, попови су бјежали испред нејачи којој је Милан Мартић био наредио да се евакуише.“

Невјероватан је степен дрскости Поповића и то, на који начин, он кривотвори чињенице и, што је горе, апстрахује страдање свештенства СПЦ. Подсјетимо смореног поету да је само током Другог свјетског рата, према одређеним подацима, из НДХ протјерано око 350 свештеника, док је убијено њих 187, као и 30 монаха. Крај прве ратне године није дочекало у животу ни 5 епископа у НДХ. Је ли СПЦ заслужила овакав погром, Поповићу? Или, подсјетимо Поповића, да је током истог рата и непосредно потом, убијено и око 180 свештеника који су службовали у Црној Гори.

Стога, Поповићев говор мржње је врло опасан и може да дјелује као инспирација за неке нове погроме свештенства. Начин на који Поповић криминализује свештенство СПЦ, али и њене светитеље попут Аве Јустина Поповића и Николаја Велимировића, је уџбенички примјер тоталитарног ума.

Уз, сада већ традиционалну пљувачину према митрополиту Амфилохију, Поповић се у маниру режимског јастреба обрушио и на о. Гојка Перовића, за кога је рекао следеће: „„отац“ Гојко Перовић, који је у “протесним литијама” добио улогу Амфилохијева Шолевића, пошто не може придобити Цетињане сировим светосављем, користи породичне трагедије, болести, чак и женску неплодност, да би их завео, и окренуо према српској цркви, која је у Цетињу непопуларна“. Дакле, Поповићева бестидност иде чак и до овог нивоа.

„Мисија СПЦ је да уништи све што у Црној Гори није српско, панславистичко и православно, и од тога неће одустати док не буду изгубили сваку реалну шансу за стварање замишљеног православног калифата„, упозорава Поповић и, у маниру свог претпостављеног – Мила Ђукановића, упућује критику већини владајућег естаблишмента да се окану „опортунизма и клијентелизма“ и да се супроставе „великосрпској пропаганди“.

Наивни би рекли да је ова манијакална радикализација Мија Поповића нус-ефекат самоизолације у овим тешким временима, али, сви они који су боље упознати са ликом и недјелом овог необичног човјека, свјесни су да је степен његове антисрпске хистерије пандемија за себе – која траје деценијама уназад.

Ипак, Мијо, остани дома.

Извор: http://in4s.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *