prendre du cialis tratamiento cialis cialis contre indication vidal cialis contre indication vidal prix cialis pharmacie nantes
Исповијест

Сједи поред мене, не могу баш гласно говорити, слаба сам, рекла је тетка Деса и искривила усне у нешто што би требало бити осмјех. Тетка Деса је била бабина рођака, тј. мамина тетка, али и ја сам је звала тетка, јер се није удавала, па ми је било глупо да је зовем баба.
Сви који су ово знали већ су годинама под земљом, а и ја сам једном ногом у гробу, не желим да моја тајна умре са мном. Гледала сам је збуњено. Пришла сам и сјела покрај ње, узела ме за руку и погледала у очи, ја само тебе имам на овом свијету, тебе и мог Зорана.


Каквог Зорана тетка?
Мог Зорана, рече и загледа се у даљину.
Вјероватно знаш из приче да ме мајка касно родила и да је умрла доносећи ме на свијет, брат је био 10. година старији од мене, никад ме због тога није прихватио, користио је сваку прилику да ми помене како сам ја крива што он нема мајку. Рано је отишао од куће ја сам била још дјевојчица, уписао је војну школу и касније како и сама знаш постао чувени високи официр. Ја сам остала са оцем, домаћинство је било на мени, отац је био благ и сажаљив, посебно на мене, сирота од рођења говорио би. Радио је у шуми као и већина људи из села. Брат је ријетко долазио, а његова одбојност према мени као да је годинама расла. Стасала сам у лијепу дјевојку, бар су тако сви говорили, долазили су момци из околних села, долазили су и из града, домаћински синови као и сеоске лоле и барабе, отац није утицао на мој избор. Ако ти се који допадне реци оцу па ћемо договорити.
Знам тетка, стотину пута сам чула причу да си била највећа заводница у срезу ,смијемо се заједно.
Није да нисам, али љепота ти је синко мој велики терет и ако га не научиш носити, тешко теби.
Напунила сам 17. година кад се отворила ова наша, сада већ затворена школа.
У село је дошао неки Томислав учитељ Црногорац. Био је лијеп, наочит, мрке коврџаве косе, први пут кад сам га видјела све у мени је заиграло, а Бога ми ни он није остао равнодушан. Становао је доље у Мирковој кући, кад бих ишла по воду сретали би се. Почели смо све чешће да се срећемо, ваљда то сам Бог тако намјести. Једном ми је изрецитовао неку пјесму, побјегла сам, а срце је тукло ко лудо.
Десо би ли ми те чича Давид дао кад би те запросио?Упитао ме изненада.
Би он, ако би ја шћела, мало га зачиках.
Па би ли ти?
Па нисам ја за тебе Томо ти си учен.
Не смета ми, рече.
А хоће ли твојима сметати?
Неће одговори.
Онда би’.
Послије неколико дана десило се шта се десило, јесте брука и срамота, али десило се.
Брзо сам схватила да сам носећа и рекла сам му.
Обрадовао се, али још није причао с оцем.
Таман за распуст одох кући, а отуда ћу с оцем како и доликује доћи да те испросимо.
Била сам пресрећна, али ником ништа нисам говорила.
Са новим полугодиштем дошла је и нова учитељица, брзо се пронио глас селом да је учитељ Томо добио премјештај негдје близу свог мјеста. Све што сам знала о њему је да је учитељ, да се презива Радовић и да је из околине Плужина. Од тог полугодишта почиње мој пакао. Некако тих дана док још нисам била свјесна шта ме снашло оца је притисло стабло, несрећа никад не долази сама, одвезли су га за Сарајево. Брат је дошао послије пар дана и рекао да је отац умро. Свијет ми се срушио, отац је био једина особа која ме вољела и од које сам осјетила љубав, без њега сам била сама на овом свијету, препуштена брату и снајки који ми нису били баш наклоњени. Снајка је била из сусједног села од кад је отишла у град није више никог видјела. Ипак своју сам бруку прво њој рекла, мислила сам женско је, мајка, схватиће. Дочекала ме на нож. Глупачо једна, рекла је, шта си ти мислила да ће један учитељ оженити тебе сељанчицу само због љепоте. Па због чега ли је тебе брацо оженио, ниси била чак ни лијепа, заустила сам да кажем, али нисам смјела, моја будућност је зависила од њих. Никад их нисам осјећала као моје. Наравно она је одмах све испричала брату. Кујо једна, мајку си ми убила, а сад ово. А шта сам друго и могао очекивати од приглупе сеоске дјевојчуре. Овако ћемо, кад обавимо сахрану, поћи ћеш с нама у Скопље родиће ce копиле и дати на усвајање је ли ти јасно!? Нећу да ми се репови повлаче! Ја ћу све завршити са доктором Тодевским. Ћутала сам, а све у мени је вриштало.
Сутра сам чула снајку како прича женама да ће ме повести са собом док мало не обикнем.
Само мали и биједни људи могу у нечијем болу и јаду наћи начин да себе величају.
Отишли смо послије трећег јутра. Мјесеци у Скопљу били су пакао, нису ми дали да напуштам стан, стално сам им била на мети, понижавали су ме на све могуће начине. Ћутала сам и трпила. Дошао је и тај дан, добила сам болове, брат ме одвезао у боницу, да ти није каква глупост случајно пала на памет, припријетио је. Родила сам га у зору зато сам му и дала име Зоран, родила сам га лако без много муке, била је Велика Госпојина.
Донијели су да га подојим, гледала сам тај смотуљак, безазлени, невини, који грешна морам оставити, ради села, ради свијета, ради брата официра. Коме ли је оно, макања, криво? Дојио је халапљиво, душа моја, као да је знао да је то посљедњи пут. Упијала сам га, мирисала, удисала, гледала нијемо. Замолила сам сестру да ми осијече прамен те црне кудраве косице и то је све што од њега имам, ено тамо у оној дрвеној кутијици у креденцу. Донијели су ми хрпу папира и показали гдје да потпишем. Не умијем рекла сам, мислећи да ће ми то помоћи. Узели су ми палац умочили у мастило и притискали гдје треба. Брат је дошао по мене, преклињала сам да ми га не узима ,плакала, клечила, обећала да ћу отићи из села, да ме нико никад неће видјети, само да ми га не узима, јаукала. Улази у ауто, то је све што је рекао. Тај дан је једна Деса умрла, а родила се нека друга, родила се из бола, из патње. Изашла сам из породилишта празних руку, празне утробе, празне душе бољело ме све била сам огољена чаура, ништа више није остало у мени. Вратили су ме у село. Удаћеш се за првог који те запроси рекао ми је брат пријетећим гласом, да се ниси усудила да га одбијеш. Не може да се обикне у граду чула сам снајку како прича стрини, твојој прамбаби.Чим су отишли затворила сам се у кућу, нисам ником дала да уђе, нити сам излазила. Сваког дана до дана данашњег ја немајка молила сам Мајку Божију да ми га чува, мене грешну да узме, 55 година ни једну једину ноћ нисам цијелу преспавала, често сам сједила у ћоску и гледала у једну тачку, изгладњивала се, мучила на све начине, али нема смрти без судњега дана. Убрзо се хвала милом Богу прочула вијест о моме лудилу, тако да ме више нико није просио.Твоја баба би долазила сваки дан, остављала ми је храну на прагу, нисам је пуштала, али она није одустајала. Једина она никад није одустала од мене. Није ме никад ништа питала, знала је да сам доживјела нешто страшно. Кад би нашла нетакнуту храну, пријетила је да ће писати брату да дође и тако ме одржавала у животу. Пустила сам је након мјесец да уђе, опет није ништа питала, очешљала ме израчила кућу и рекла, не знам шта ти се десило, али живот иде даље придигни се, охавизај, иначе ће те они твоји у лудницу смјестити. Почела сам помало да водим рачуна и о себи и о кући, бол је била иста, али навикла сам на њу. И даље сам избјегавала људе и скупове. И даље нисам спавала, али живот поред мене је ишао својим током. За татину годишњицу брат ми је у пролазу реко усвојен је, онако успут, к’о да је прод’о теле. Усвојен? Хиљаду питања ми је прошло кроз главу, замишљала сам га, замишљала сам жену коју ће звати мајко, којој ће се радовати и којој ће доносити радост. Замишљала сам његове прве кораке, зубиће, ријечи, хоће ли прво рећи мама као већина дјеце. И опет сам немајка молила Мајку Божију да му се нађе у невољи да га заштити, да му чува нову мајку, да јој да снаге да га прихвати, заволи, јер за другу не зна и неће знати,а мене грешну да узме. Године су пролазиле, а бол је од мене направила чудовиште. Људи су свашта причали да сам поманитала, да вјештичарим плашили су ме се што ми је одговарало и држало их далеко од мене. Брат и снајка су све рјеђе долазили.
Брат се разболио у педесетој години, стигло ми је писмо из Скопља да су доктори одустали од њега и да ме зове да дођем.
Након толико година идем у град за који ме вежу само ружна сјећања. Братић ме сачекао на станици. Утроба ми је играла кад смо прилазили стану. Затекла сам брата у кревету, био је живи костур, једва је причао, шта би’ од ‘нак’е силе помислих. Много смо се огријешили о тебе Десо, ја највише, можеш ли ми опростити? Могу брацо рекох.Увијек си била добра хвала ти. Одахну. Могу брацо, али нећу, ако теби опростим издаћу сваку сузу коју сам искапала, ако теби опростим, издаћу сву своју патњу и бол, ако теби опростим, издаћу млијеко што је цурило док ми је дијете гладовало, издаћу оне дуге непроспаване ноћи, ако теби опростим не знам хоће ли Бог мени. Могу ти опростити, али не желим, желим да те гледам тако јадног и да ти пожелим да што дуже поживиш у тој патњи. Закашљао се једва су га повратили. Снајка ме гледала блиједо и дрхтала је. И тебе ће стићи моје сузе рекох јој кад сам излазила из стана, само ће твоја патња бити већа, била си мајка,а натјерала си ме да оставим дијете. Живи ћете се распадати. Ни једном нисам отишла на сахрану, обоје су добро испатили, нека су, Боже ме опрости није ми жао. Знам да није Хришћански, али лагала бих кад бих рекла другачије.
Загрлила сам ту дивну, велику жену, која је већину живота провела у болу.
Наћи ћу ти Зорана и довести, он мора чути твоју причу.
Зато ти је и причам лудице, али нећеш га сада тражити већ кад умрем, а то ће бити ускоро.(Стегну ми руку)
Али тетка, мораш га видјети, заслужујеш то.
Ништа ја не заслужујем и ништа више не морам, наморала сам се ја за девет живота.
Шта ако је патио цијели живот? Шта ако ме проклињ’о, шта ако неће да чује за ме’?
Шта ако ме одбаци? Шта ако не хтједне да ме види, саслуша, ипак сам га оставила, каква мајка оставља своје дијете?Нека, боље је овако .
Тетка, ниси га никад оставила, била си с њим сваки дан на најтежи могући начин, била си најбоља мајка какву је само могао пожељети, молим те допусти ми да га нађем и доведем. Ако те послије ове приче одбаци онда те није ни заслужио.
Јок, касно је. Рекла је тихо.
Закуни ми се да ћеш сачекати да умрем.
Не могу тетка, није праведно.
Закуни ми се, стегну ми руку до бола. Ваљда имам право на посљедњу жељу. Закуни се! Кунем се тетка урадићу како желиш, смири се.
Умирила се.
Тетка, а шта је било с Томом јеси ли икад чула нешто?
Јок, али надам се да је пашче цркло.
Пусти Тома кукавицу.
Покушај мало заспати исцрпила те ова прича, кажем јој док је намјештам у удобнији положај.
Помилова ме по коси, лијепа си на мајку рече. А мајка на тетку покушах да је мало орасположим. Благо се осмјехну, нека те ту. Ту сам тетка не брини, узе ме за руку. Утонула је у сан из ког се никад није пробудила, умрла је лако без патње, лијепом смрћу, ако смрт уопште може бити лијепа. Патила се за живота, мученица, није спавала, а ето умрла је у сну.
Била је то најмања сахрана на којој сам била, свештеник, ја и још пар људи из села.
Зорана сам нашла након 8. мјесеци једва. Видјели смо се у Скопљу, био је већ човјек у годинама, сталожен, лијепих црта лица, остварен у сваком погледу, са занимањем је слушао моју причу.
Знао је да је усвојен, али ништа није знао о својој биолошкој мајци. Замишљао сам је каже, сваки пут другачију и увијек је била лијепа.
Била је љепотица, извадила сам слику на којој се тетка вјероватно посљедњи пут смијала из душе.
Стварно је била љепотица рече и сада знам на кога личи моја старија кћерка.
Насмијасмо се.
Рођако водим те да упознаш моју породицу.
Дочекали су ме срдачно, старија кћерка је била заиста вјерна копија тетке Десе, била је мало старија од мене и некако на прву смо се зближиле, млађа је личила на мајку.
Неке приче колико год патње носиле заврше лијепо као ова. Повезали смо се заувијек. Крв није вода.
Зоран је инсистирао да он подигне споменик. Биће ми лакше, бар на неки начин рекао је.
Ставили смо слику на којој је блистала у свој својој љепоти.
Овдје почива Десанка Тошовић
Рођена.19.. г.умрла 20..г.
Спомен подиже син Зоран са породицом.
Читала сам изнова и изнова и сваки пут ми је звучало све љепше и љепше, нестварно, син Зоран!
Дивни Зоран, велики Зоран додала бих.
Скоро смо били у теткиној кући.
Гледали смо слике, причали, смијали се, срећа се вратила у некадашњу кућу туге и бола.
Замишљам тетку како нас гледа одозго, пуне душе, лијепа и први пут истински сретна.

Из књиге „Удахнуто дјетињство“ аутора Снежане А. Топлаовић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО