У САД је објављена књига Александра Славковића под називом Имигрант, прича о судији Џорџу Фишеру, Војвођанину, који је пре два века постао Американац. И то на врло чудан начин.

– Ко си ти младићу?
– Ја сам пецарош!
– Како ти је име?
– Ђорђе, ја сам пецарош, фишер!
– О, ти си Џорџ Фишер?

Дијалог се водио давне 1814. године на обалама мора око Филаделфије између младог српског досељеника и локалног полицајца. Изговоривши једину реч коју је знао на енглеском, Ђорђе Шагић, дошљак из Воводине, записан је у америчку полицијску бележницу као Џорџ Фишер.

– Било је Срба на америчком континенту и пре Ђорђа Шагића. Извесни Јован Мишковић је давне 1740. бродом стигао у Калифорнију и ту провео пуних пет година. А потом је дошао и Вуле Јелић с породицом из Боке Которске. Међутим, Ђорђе Шагић или Ђорђе Рибар је у Имиграционом бироу званично регистрован као први Србин усељеник у Америку – пише Славковић.

Интересовање Американаца за овог необичног Србина, ког знају само под именом Џорџ Фишер, расте последњих година, јер се Шагић сматра значајном историјском личношћу. Наиме, историчар Џон Ливингстон је Фишера препознао не само као учесника револуција у Мексику и Тексасу средином 19. века већ и као аутора мемоара, који представљају зачетак авантуристичке прозе у САД Ти меомари су били разлог да један млади Чачанин, Александар Славковић, напише своју причу о судији Џорџ Фишеру.

– Ђорђе Шагић је најистакнутији Србин у САД. Познатији и цењенији од Николе Тесле и Михаила Пупина. Он је човек с осам имена, четири жене, масон, који је у гроб однео све своје највеће тајне – каже Славковић.

Шагић је рођен у Аустроугарској 30. априла 1795. у породици досељеника из Србије, који су у околину Будимпеште дошли у таласу Велике сеобе Срба под притиском Турака. Након смрти оца, Ђорђе долази у Сремске Карловце, центар Српске православне цркве, где похађа гимназију и стиче класично образовање. Намера породице Шагић је била да се Ђорђе школује за свештеника.

Учио је у Сремским Карловцима поред веронауке, немачки, грчки и латински, што му је касније добро дошло у Америци. С осамнаест година напустио је школу и прешао у Србију 1813. године, где се прикључио Карађорђу и устаницима у борби против Турака. Учествовао је с протама Томом и Петром у биткама за одбрану Београда.

Након пораза који су српски устаници претрпели, Шагић бежи у Аустрију. Провео је две године лутајући лађама Дунавом као трговац, да би се 1815. у Хамбургу укрцао на брод „Делевер“ за Америку.

– Ђорђе се укрцао као „откупљеник“, јер није имао новаца за карту. У то време, капетан брода је практиковао да, уколико има слободних места на броду, прима и оне који немају пара да купе карту, с тим да их кад стигне до одредишта, „прода“ ономе коме су потребни радници и који је спреман да капетану брода плати карту за њих. Шагић је са још двојицом успео да побегне с брода пре него је приспео у луку у Филаделфији и придружи се рибарима који су на обали пецали. И тада га је полицајац легитимисао – каже Шагићев биограф Александар Славковић.

Неко време радио је по Њу Орлеансу, оженио се и настанио у Мисисипију код тазбине. Авантуриста у души планирао је да иде у Тексас с експедицијом Џејмса Лонга, што му се и остварило.

– Одлазећи у Тексас, који је тада припадао Мексику, мој чукундеда није ни слутио да ће тамо остати пуних двадесет година. И није ни слутио да ће у Америци имати чак 23 занимања – прича нам Шагићев чукунунук Лари Малете из Хјустона, који и данас чува породичне успомене на Џорџа Фишера.

У Мексику је Шагић био и директор царине у Галвестону, затим цариник у Матаморосу, ратни комесар, власник штампарије и књижаре и уредник. До 1835. је издавао недељни лист „Мерцурио дел Пуерто де Матаморос“ у Матаморосу, на шпанском језику. Тај недељник је био исувише либералан за мексичке званичнике, те је проузроковао његово сељење, па и одлазак из Мексика.
Портрет

У октобру 1835. године, Фишер се већ налази у Њу Орлеансу као секретар Хосеу Мексији, с којим је организовао покрет против централистичке владе. Како тај бунт није успео, Шагић се запослио као генерални комесар и секретар експедиције за Тампико – прича нам Лари Малете.

Ђорђе Шагић је, како показују историјски документи који се налазе у музеју у Хјустону, активно учествовао у успостављању независности државе Тексас 1836. године.

Напустио је Мексико и у главном граду нове америчке државе афирмисао се као трговац и адвокат. Има и докумената који показују да је био члан градског одбора Хјустона, а 1843. је радио као мајор у милицији Тексаса. Јер, Ђорђе Шагић је био учесник у рату између Америке и Мексика 1846–1848. године и извештач у америчком грађанском рату 1861–1865.

У хјустонском музеју постоје писма преписке Џорџа Фишера с америчким политичарима о статусу Тексаса. Колико је Ђорђе Шагић уважена личност Тексаса, говори и чињеница да се у хјустонском музеју чува један његов велики портрет.

О Шагићу као Џорџу Фишеру написане су многе књиге, романи, чак и једна магистарска теза. Владимир Бајец га је описао у роману „Бекство од биографије“. Сам Фишер је написао мемоаре, али је, ипак, и у тој личној исповести Ђорђа Шагића остало доста недоречених и непознатих момената из његовог живота. Ни данас се не зна ко је, у ствари, био тај човек.

– За Шагића се тврдило да је српски масон који је од масонерије у Немачкој добио задатак да оде у Мексико и уведе, прво хришћанство, а потом и слободно зидарство. Сам Шагић, док је живео у Мексику, говорио је да је рођен у Београду, у Србији. Али, док је боравио 1825. године у Мексику и Тексасу, који је био у то време део мексичке државе, основао је прву масонску ложу „Yоркионс“. Четири године касније, Фишер је стекао мексичко држављанство, а 1830. постао „аyунтамиенто“ града Сан Фелипеа. Функцију директора царине у луци Галвестон обављао је до 1832. године. За једног досељеника из Европе то је била муњевита каријера, која није могла да се објасни само интелектуалним способностима овог Србина – каже Александар Славковић.

Мој чукундеда је умро је 11. јуна 1873. године у Сан Франциску. Тог дана су заставе на свим конзулатима биле спуштене на пола копља. Уз велику погребну пратњу, сахрањен је на гробљу „Лаурел Хилл“, поред четврте супруге Каролине Х. Фишер. Остали чланови наше породице сахрањени су на гробљу у Мисисипију. Кад је земљотрес 1904. погодио Сан Франциско, то гробље је потонуло, а споменици су поломљени. Зато су посмртни остаци мог чукундеде Џорџа Фишера и чукунбабе Каролине 1946. године премештени у предграђе Кипрес Лон меморијал парк. На том гробљу је подигнут и споменик првим досељеницима и пионирима Калифорније. А на споменику се налази и име мог чукундеде – каже поносно његов чукунунук Лари Малете, који живи у Хјустону.

Извор: Грађански лист