comparaison entre viagra et cialis cialis sans ordonnance cialis contre indication vidal danger du kamagra cialis vs viagra vs levitra cialis ou kamagra
Снежана А. Топаловић: Благо баби!

Благо баби!
Јесте ли гладни благо баби?
Том реченицом је почињала свака наша посјета баби Митри ђедовој сестри.


Нисам знала да долазите спремила би баба нешто љепше, нисам ни ‘љеб испекла, ко инсан сам, па печем преко дана, таман ми буде. Сад ће баба уштипке за час. Је ли то школа готова благо баби?


Баба Митра је правила најбоље уштипке, јели смо их са сланим кајмаком или са бестиљом, а некада смо их умакали у шећер. Никад нигдје ни сличне пробала нисам, касније сам их и сама покушавала направити, али узалуд или упију масноћу, или прегоре или су непечени, углавном, ни близу бабиним.То је онај укус кога останете жељни цијели живот. Баба Митра је живјела сама, Мирко њен син јединац живио је са породицом у Њемачкој, а она је живјела за распусте када би јој доводио унуке.
Увијек је причала о њима и показивала нам слике које су јој редовно слали. Чувала их је у плавој металној кутији од кекса, а нове је држала у стаклу од креднца. Благо баби порасли, каже Мирко иду два пута седмично у нашу школу језик да не забораве, сад ће и они за који дан. Мирко је био ожењен Њемицом са чудним навикама за наше поднебље, није јела хљеб ни месо што је нашим људима било непојмљиво, а дане је проводила сунчајући се у дворишту што је такођер било више него непојмљиво.
– Мирко болан, реци јој да иде вишкуће, ‘вако је сви виде.
– Мајко то је у свијету нормално, није гола има купаћи.
– Е јадан ти је свијет ђе је голотиња нормална одхукивала би.
Унуци су били класична градска бљедуњава дјеца, обојица су носили наочаре и никако се нису уклапали у нашу сеоску идилу. Увијек беспрјекорно чисти и увијек на опрезу да се не испрљају. Нисмо их баш вољели, али вољели смо слаткише које су доносили, па смо их трпили. Мирко је имао фотоапарат и неколико пута у току одмора сликао би нас. Намјештали би се најбоље што знамо. Касније, најчешће уз Новогодишњу честитку стизале би и фотографије.
Баба Митра скоро никад није била сама, увијек јој неко долазио, ваљда су та њена изражена срдачност и топлина привлачили људе. Нико никад гладан од ње није отишао, па чак и сеоске пјандуре знале су да ће код ње добити храну па су, као послом, свраћали. Једноставно знала је са људима. Ми, дјеца, смо је посебно вољели, кад би направили неки већи зијан прво смо ишли код ње, а онда би нас она правдала код родитеља на само њој својствен начин, наравно, увијек успјешно. Давала нам је суђе да се играмо, пуштала нас да мијесимо тијесто које је касније бацала кокошкама, ајде Бога ти неће кућа пропасти за шаку брашна, нек’ се ђеца надовоље, бранила нас је. Дјечацима је давала алат да се играју, кад завршите метните пред магазу па ће баба оставити на мјесто. Само се немојте свађати благо баби. Кад би кући ручку била чорба, ми бисмо ишли код бабе да нам прави уштипке. Јели смо док нас стомак не заболи.

Када смо порасли, код бабе Митре се пушило и кавенисало кријући. Гледала нам је у шољу и причала оно што смо жељели чути уз обавезан савјет на крају мушкиње је брезобразно четвере очи отворите.
Године су пролазиле, а мени се чинило да се она уопште не мијења, увијек иста. Марама, прслук, сукња, кецеља, приглавци и опанци, па и боре чини ми се увијек исте. Руке кошчате, грубе, али кад загрле душу грију. Заборавила сам рећи да нам је свима плела исте џемпере, па кад дође зимски распуст ми к’о војска униформисани. Баба бона па што свима исте?
Исте, јакако, сви сте ви баби исти.
Плакала је кад нас је испраћала, гурала нам смотуљке пара у џепове, купите нешто за школу, а касније кријући од родитеља, ево да имате за цигара. Ближила се деведесетој када су је смјестили у дом.
Мирко је и раније хтио, али она је одбијала.
Док могу собом нека ме.
Кад сам јој први пут отишла у посјету промјене на њој биле су видне. Мршава, увела, кућне папуче и мантил, била ми је необична, не знам јесам ли је икада прије видјела без мараме. Благо баби, плакала је од узбуђења, како си ми синко? Како ти ђеца, чо’јек? Добро су баба сви. Како си ти, како се брину о теби овдје, треба ли ти шта?
Ма брину, не могу душу гријешити, само, нијесам ти ја за ово, али стар инсан ником не треба, фали ми разговор, немам оди с киме проговорити к’о са нашијем свијетом. Имаш ли слике од ђеце да их баба види.
Имам баба, вадим телефон, гледа слике, тепа им благо баби јабуке моје, овај мали исти ћаћа пресликан, а мала љепотица права. Немој ми више бреж њике долазити, што их ниси повела? Довешћу их други пут обећах.
Јеси ли гладна има тамо у наткасли воћа и сока, гледам је и не вјерујем, навикла да дијели да угости па колико има да има. Нисам баба ручала и кренула, онда дјеци понеси има и наполитанка једна и ижљуби ми их. Хоћу баба. Него баба хоћеш ли ми одати тајни састојак за уштипке? ,’Оћу сине, вели, мораш их правити из љубави онда морају ваљат’ к’о и све у животу. Грлим је. Добра моја баба.
Плакала је кад сам пошла, слабо ми ко дође, дођи ми чешће да проговоримо. Хоћу баба обећах и слагах. Нисам јој често ишла, а није још дуго ни поживила. Умрла је у 92. сама у соби старачког дома.
Осјетила сам празнину какву до тада нисам осјећала. Нисам јој толико тога рекла, нисам јој никада рекла колико је волим и колико ми значи. Нисам је обилазила колико сам требала. Сада бих ја могла да се правдам дјеца, обавезе, посао, али у дубини душе знам да је то немар, само и једино немар. Знам да сам могла и више и чешће, бар да јој уљепшам посљедње дане, она је моје итекако знала уљепшати. Свашта бих јој имала рећи, али готово, крај, што сам рекла, рекла сам. Што сам урадила за њу урадила. Џаба сад сва ова моја прича.

На сахрани је било много људи за једну стару особу и то је ваљда показатељ какав је ко за живота био.
Сједало се четири пута за софру.
Велика сахрана .
Ма задужила је она јадница свакога.
Добра је Митра жена била.
Чули су се коментари.
Јесте задужила је она нас све, а јесмо ли се ми њој одужили како је заслужила? Нисмо Бога ми ни близу, а што је најгоре више и не можемо.Тако је много давала, а тако мало тражила само лијепу ријеч, ми нисмо могли ни толико, умрла је жељна разговора. Нека нам је на част! Да ли је благо баби питам се?
Као што рече наш Патријарх Павле:“ Биће нам боље кад будемо бољи.“

Snežana A.Topalović


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО