У манастирској трпезарији Високих Дечана помешане су биле свештеничке одежде и војничке униформе на чијем је рамену била застава Италије.

Након литургије којом је обележено 16 година од мартовског погрома на Косову и Метохији 2004. године, уприличен је скроман посни ручак коме су присуствовали верници, братија и италијански војници који већ 21 годину чувају манастир Високе Дечане.

„Италијански војници су нас заиста на непоштедан начин штитили све ове године и ми им дугујемо доживотну захвалност“, изјавио је на беседи владика Теодосије а његове речи су пропраћене великим аплаузом који је изазвао буру емоција а и сами војници су једва задржавали сузе.

Ипак, када су ученици призренске Богословије отпевали неколико косовских песама као и „Пукни зоро“, сузе се више нису могле задржати.

Манастир Високи Дечани је под заштиту италијанских војника стављен одмах у јуну месецу 1999. године.
Дечани су данас последњи манастир на Косову и Метохији који обезбеђују међународне снаге, сви остали манастири од 2013. године имају „заштиту“ само редовне „косовске“ полиције.

У овој задужбини Стефана Дечанског и цара Душана, поред речице Дечанска Бистрица, испод Проклетија, заувек је спојено пријатељство италијанских војника и дечанске монашке заједнице.

Мошти краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске много пута одбранили су управо италијански војници.
Те 2004. године Дечани су били гранатирани, напади су редовни а последњи напад на ову највећу средњовековну цркву у југоисточној Европи спречен је прошле године.

Данас, под италијанском командом манастир обезбеђују и војници Словеначког и Молдавског контигента КФОР-а.

На путу ка манастиру постављене су баријере које одвраћају потенцијалне нападаче од манастира а на самој манастирској капији стоји наоружано обезбеђење 24/7.

Када манастирска братија напушта манастир, то мора да најави данима унапред како би војници направили план кретања и урадили сву логистику.
Затим сами војници обезбеђују монахе у стопу где год да крену.

Није редак случај да многи италијански војници који заврше службу на Косову, поново се враћају у посету Дечанима, често и са целим породицама.

У Риму данас постоји „Друштво пријатеља манастира Високих Дечана.“
Кроз друштво је прошло преко 30 000 особа из Италије који су за 20 година посетили Дечане, а све је кренуло од чланова уже породице војника који су тамо служили.

Сарадник овог друштва и човек који је ’99. године организовао протесте у Италији због бомбардовања Србије, Алесандро ди Матео, чак је написао и књигу под називом „Јаук с Косова.“

Захваљујући његовој иницијативи „Има једно дете тамо…“, сваке године стотине српске деце са Косова заврши у италијанским породицама где проведу неколико недеља са својим вршњацима.
Готово сва српска деца са Косова која су први пут видела море, то је било италијанско море.

Јужна Италија је била доста насељена Грцима и тамо је поготово остало то поштовање према православљу.
У Барију, који се назива и „Град Светог Николе“, у истоименој цркви постоји део само за православне вернике који ту могу да се помоле и запале свећу, тај део углавном посећују и италијани.

Наравно да не смемо заборавити њихове територијалне воде са ратним бродовима а ни базу Авијано са које су полетали НАТО авиони и бомбардовали Републику Српску и касније СРЈ, али политика је нека друга тема.

Чињеница је да је вековно пријатељство два народа на Косову досегло и братске размере.

Сами италијански војници поднели су велику жртву боравка на Косову.
Италијанска новинска агенција АНСА, прошле године је објавила а је од 1999-2019. године, преминуло 348 италијанских војника од последица зрачења који су били у мировној мисији на Косову и Метохији.

Данашњим италијанским војницима у Дечанима командује пуковник Ђон Карло ди Марко.
Зона његове одговорности је западно Косово и он покрива 15 општина.

Током великог шумског пожара крајем марта прошле године у близини Високих Дечана, који је иначе био подметнут, на иницијативу пуковника ди Марка подигнути су хеликоптери ове војне мисије без којих пожар не би био угашен.

Пожар који у карантину тренутно држи целу Италију је једна велика буктиња коју ми сада не смемо заборавити.
У тој буктињи сетимо се војника који не знају шта им је са породицама а на Косову чувају наше највеће светиње.

Војника који нашим свештеницима и монасима омогућавају нормално кретање, без кога црквени живот на Косову не би био могућ.

Момака који на крају крајева ризикују своје животе…

Пише: Деан РС