Март је месец који Срби на Косову и Метохији памте по злу. Безумно дивљаштво Албанаца, спаљене цркве, српске куће, плач, тенкови на улицама – Косово 17. и 18. марта 2004.

Током тог дводневног насиља на Косову и Метохији над Србима, њиховом имовином, црквама и манастирима, етнички је очишћено чак шест градова и 10 села.

Тих дана Срби су по други пут након, 12. јуна 1999. године доживели егзодус. Букнула је мржња албанских екстремиста на Косову и Метохији и у раније планираном симултаном нападу, касније знаном као мартовски погром, три дана су убијани и протеривани Срби, паљење њихове куће и цркве а у нередима су страдали и међународни мировњаци.

Како је својевремено изјавио директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић, мартовски погром требало је да буде последња етапа у реализацији албанског великодржавног програма апсолутне етничке доминације, а циљ организатора и инспиратора мартовског погрома био је потпуно етничко чишћење.

Те грозне 2004. године у таласу једностраног етничког насиља Албанаца протерано је 4.012 Срба, убијена је најмање 21 особа (десет Срба убили су Албанци а 11 Албанаца међународне снаге безбедности), док се две воде као нестале.

Повређено је најмање 950 људи, од чега 150 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.

Током два дана порушено је око 935 српских кућа, оштећено десет општинских зграда (школе, болнице,поште…), као и 100 верских објеката од којих спаљено 35 , укључујући 18 споменика културе, међу којима и чувена црква Богородице Љевишке у Призрену, саграђене у XИВ веку.

КАЗНЕ БЛАГЕ, ИЛИ ИХ НИЈЕ НИ БИЛО
Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа је осуђено на затворске казне од 21 месеца до 16 година, наводи извештај Организације за европску безбедности сарадњу (ОЕБС) из 2008.

Локални судови су осудили око три стотине људи, али на краткотрајне или чак условне казне.

Процењује се да је у погрому учествовало преко 50.000, а процесуирано је свега 400 особа.

Према извештају ОЕБС-а, већина тужби је ублажена и погрешно класификован злочин – најбаналнији пример је „ометање полицијског службеника у вршењу дужности“ за злочин паљења кућа и бацања Молотовљевих коктела на полицију, а сведоци су накнадно мењали исказе или их нису ни давали.

Сведок Специјалног тужилаштва Косова Шкумбин Мехмети је прошле године за ТВ Кљан Косова рекао је да је насиље 2004. године органозовала криминална група формирана крајем 2001. године.

За активности те групе су знала „велика имена.“

„Мисија групе била је да организује мартовско насиље 2004. године, а подршку за то имала је од ‘свих ратних странака’, тајне службе и ‘великих породица’. За успешну ‘мисију’ обећана им је амнестија. Иста група је ‘уништена’ крајем 2004. „, тврди тај сведок.

Како се наводено крајем 2001. године на Косову је формирана криминална група која је починила многа послератна убиства, укључујући политичка.

Мехмети је у емисији телевизије Кљан Косова изнео детаље у вези са убиствима, тврдећи да је и он био део групе.

Мехмети је прецизирао и за која је све убиства одговорна ова група, а међу њима су убиство Тахира Земаја, за којег се тврдило да је сведочио против ОВК и пред српским тужилаштвом за ратне злочине, председавајућег Демократске лиге Косова Џемајла Мустафе, члана ОВК Рамиза Муриција, који је требало да сведочи у важном судском процесу, наводи Кљан Косова.

Мехмети тврди и да су постајала лица која су била „задужена за скривање свих трагова злочина које су починили припадници групе“, а један од њих је и даље део Косовске полиције.

Сви злочини које је починила та група, нису имали „никакве везе са ОВК“, али су били у контакту са званичним нелегалним тајним организацијама, како тврди, не стоји иза убистава, преноси Кос сев.

ИЗМИШЉЕН НАПАД НА АЛБАНСКУ ДЕЦУ

Изговор за погром била је кампања локалних албанских медија према у којој су мештани Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока при чему се један дечак утопио у реци.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села“.

Потпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.

Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Косову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела одговарајућу резолуцију.

Мартовски погром, и његове неотклоњене последице, главни су разлог због којег је Србији успело да не допусти да самопроглашено независно Косово постане члан УНЕСЦО на конференцији те организације у Паризу 09.11.2015. године.

За пријем оних који су рушили културно и цивилизацијско наслеђе у организацију која се бави заштитом истог, није било потребан број гласова – само 50 од 142 земље које су гласале.

ВРАТИЛО СЕ ТЕК 200 СРБА
Према званичним подацима УНХЦР-а и Министарства за заједнице и повратак самопроглашеног Косова, вратило тек нешто више од две стотине, иако је у међувремену изграђено близу 500 повратничких кућа.

Пуста су остала насеља Свињаре и јужни део Косовске Митровице, где једино парох са своја три сина чува српство и светињу посвећену Светом Сави.

Без Срба је остао урбани део Обилића, Доње Махале, Ораховца, Зочишта, Велике Хоче, Српски Бабуш и Талиновац у општини Урошевац, као и десетине српских села уз магистрални пут Клина-Пећ и Пећ-Дечани.

У градском делу Истока остало је њих десетак, у Клини двадесетак, Призрену, ако се не рачунају ученици Богословије, десетак, Ђаковици две монахиње, у Србици само монахиње у Манастиру Девич, у Малишеву, Штимљу, Сувој Реци, Качанику, Подујеву и Урошевцу нема Срба, а у Вучитрну само локални парох са супругом.

Десетак Срба у Српској улици у Гњилану и у Косовској Витини њих тридесетак чувају српство.

У главном граду јужне српске покрајине двадесетак стараца и Српкиња у мешовитим браковима, са двојицом пароха и њиховим породицама живи су сведоци етничког чишћења и прогона Срба.

Извор:текст и фотографије преузете са http://mondo.rs