“Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. С улице била је ограђена високим зидом…”
Овим речима је наш књижевник Бора Станковић описао кућу у којој је рођен 1876. а која се налази у Врању.

Кућа Боре Станковића је подигнута давне 1855. године, а данас се налази у Баба Златиној улици, која је добила име по Бориној баби по оцу. Она је и подигла кућу, а и била најзначајнија особа у раном дјетињству српског писца.

Наиме, Бора Станковић је рођен 31. марта 1876. године баш у тој кући од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка.

Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Отац му умире 1881. године, а мајка 1883. тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. У граду су га и знали једноставно као – Бора Златин.

Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о “старом” Врању. Управо ове приче одредиће литерарни пут нашег славног писца. Његово цјелокупно књижевно дјело је остало везано за Врање, иако је у овај град касније ријетко одлазио.

Кућа је подигнута као четвородјелни објекат са отвореним тремом и доксатом под којим је улаз у подрум. Грађена је у бондруку са испуном од чатме, и са кровом који је покривен ћерамидом. Гостињска соба ја највећа просторија у кући, намештена је полу-оријентално, а одмах поред ње је “Златина” соба, са креветом и разбојем.

“Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. С улице била је ограђена високим зидом…”
Двориште куће краси башта са старим дудом, ти је још калдрма и бунар, као и летња кухиња. У великом дворишту налазе се још стара дрвена капија, бунар, калдрма, шимшири, и винова лоза као и капиџик, који кућу повезује са кућом старог Прибојчића, врањског трговца.

Он је у Врању завршио основну школу и седам разреда гимназије. Осми разред је завршио у Нишу гдје је и матурирао.

Баба Злата умире 8. фебруара 1896. исте године када Бора уписује Економски одсјек Правног факултета у Београду.

– Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од мрву мрвку однеговала. Ње нема више – записао је Бора Станковић.

Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику. С почетка XX вијека, општина је откупила кућу.

Кућа је била у лошем стању и чекала да град одвоји средства за реконструкцију. Године 1966. изведени су конзерваторско-рестаураторски радови, после чега је, годину дана касније, у овој кући смештен Музеј Боре Станковића.

И данас је у овој кући смјештен музеј који припада Народном музеју у Врању.

Извор: Википедија