Љиља Скочајић: Дренов прут

Никада се прије, на тој козјој стази, није указало тако ситно и нејако створење, а само. Био је то занимљив призор, богами баш неприродан.

Док је њоме пролазио, гурао је околно шибље, даље од себе. Већ му је исцртало шаре по рукама, скоро до лаката, јер су му рукави од плавог истанчалог џемпера били исувише кратки. Џемпер је био братов, а прије брата га је носио рођак Јован, а прије Јована исто неко. Па не може се рукав пружати, како коме одговара.

Можда ће га срести вук, можда лисица, можда вепар. Но, о томе није хтио размишљати. Ко не ризикује, тај не добија. А, постоји некад нешто, што надвлада страх. Некада се ни дијете од дванес’ година не боји ничега, у густој шуми. Зими, два три сата хода, далеко од родитеља.

Е, у овом случају глад је била та, која је надвладала страх.

Хитао је све брже и брже. Чуло се само куцање срца и куцање желуца. Убрзало и једно и друго. Када дође до тетка Илинке све ће бити у реду. Смириће се они.

Ма, нема чега да се бојим. Грешка је можда само што сам кренуо без питања. Али, ништа страшно. Могу само добити батине. А, ни онај стари прут од дреновог не удара више као некад. Стресне се у моменту, кад се сјети прута, али већ бијаше угледао дим, који је куљао из теткине куће. Нестаде дренов прут, као да никад ни постојао није.

Не знам зашто. Да ли због погаче, која је за мене била симбол највеличанственијег, или због нечег другог, али ја сам тетка Илинку волио више од све остале родбине. Зачуди се кад ме виђе.

„Окле’ ти, кукала ти мајка? Јесте ли здраво? Бели си црко од студени. Ето си модар ко чивит.

„И гладан“, помислих.

Обли ме топлина из захукталог фијакера, која је наносила мирис погаче. Још модре, моје су је руке ломиле на комаде, који су покушавали смирити и срце и желудац. Рекох ја, смириће се они.

„Једи, једи. Све што остане, носи кући да се и остали мало почасте.“

На то престадох. Ако поједем мање, понијећу више. И они су жељни погаче. А, кад избијем са погачом на зидак, никоме на памет неће пасти дренов прут.

Похитах кући док се није дигла узбуна. Погачу под мишицу. Био сам срећан. Нисам баш потпуно утолио глад, али добро. Кући носим скоро читаву погачу. Био сам поносан сам на себе. Ево, носим и ја хљеб кући. Осјећао сам се поносно као отац, који би долазио кући, након дванаест сати копања у Фатничком пољу, доносећи нам храну, коју би купио у продавници на Планој новцем од наднице.

Добро, нисам ја био баш тако уморан као он. И ова моја погача се није баш са толиком муком зарадила, али ту је то.

Никада ми та козја стаза не бијаше љепша. Богами, к’о да сам црвеним тепихом ходао. Могли су вала, поред мене проћи и вук и лисица и вепар. Не бих их примијетио.

Избих на зидак. Откотрља се камен. Дванаестеро очи се диже пут мене. Мајка загалами . Млађи брат и сестра се повукоше. Отац устаде, а старији брат ,од чијег су џемпера плави кончићи окитили шибље козје стазе, подигнутих обрва и са рукама на леђима крену пут мене. Он често мијења оца, када се користи дренов прут.

Ја стојим. Непомичан. Из мене би избила бујица ријечи, али не могаху све ођедном на уста изаћи. Овај пут ме уби нешто јаче од дреновог прута. Ни замислити нисам могао да постоји нешто, што боли јаче, што оставља дубљи траг, од чега кожа, не да пуца, него се кида на комаде… од чега се и срце кида, оно јадно, што се још ни смирило није, а мислило је да хоће.

„Оче, украо је у некога погачу. “ завика брат.

Закука мајка, а отац промијени боју лица. Све оне ријечи, које бијаху пошле ван, вратише се. Уби и њих ова клевета. Скамених се.

„Боље би му било да је мртав, кукала ми мајка. А, шта му причах дванес’ година, дванес’ га громова погодило. Нико нама никад лопов није био. Куку нама од срамоте. Обрука нас за сва времена . Обрука вала и живе и мртве.“ кукала је мајка.

Отеше ми погачу.

„Е, дај сад причај .У кога си је украо?“ упита отац.

„Нисам Светога ми Петра, тетка ми је дала.“

„Каква тетка? Три су сата хода до ње. Још слажи да си и њој долазио. Вала, да је ближе, сад би јој отишо и казо како си јој име лажима укаљао. Чувај се мали.

Дренов ти је прут мала маца. Мого би ти за ово пред законом одговарати.

Још се свецем кунеш. Бојиш ли се Бога? Знаш ли о чем причаш, несрећо?“

„Причам истину“-једва изговорих. Не чу ме нико.

Нисам ни слутити могао, који ће ме јади задесити данас. Богами ово боли, баш боли. Глад је ништа. И срце ме боли. Досад је само куцало.

„Нисам украо, живота ми мога“, повиках овај пут мало јаче.

„Твога живота? Богами, ако наставиш са занатом, са тим твојим животом, у кога се кунеш, се можеш слободно поздравити, јер ја лопова под кровом нећу. Јесте вала манит је неко да ти да погачу у ова времена. Људи ни соли немају. Ријетко је ко и за Крсну славу има на столу.“

Имао или немамо, она је сад стајала на нашем столу. Сви су у њу гледали.

Нико јој се није смио приближити. Налет је било. Вала да сам знао, које ће ме зло од ње снаћи данас, не бих је ни погледао, а камоли од ње заложио.

Преноћи у нашој кући ето, украдена погача. Добих ја батине. Ни крив ни дужан.

Но, осјетио их нисам. Друга је мене бол скрхала, од које сам јецао читаву ноћ.

Освану јутро. Једва освану. Сад ме би страх да се господа арбитри не стану жалити, како им моји јецаји нису дали спавати. Но, не рекоше о том ишта.

„Оче, шта ћемо са овом погачом?“ упита брат.

„А, не знам богами. Зло смо направили. Вратиће нам се. Што се другог тиче, исто нам је више. Или је бацили, или је појели, кад ова сотона ни уз дренов прут неће да каже у кога је украо. Нека је ђеца поједу, док се није осушила.“

Скочише за сто, сви осим мене. Једе се погача, ја у ћошку. Златна ли је глад.

Нападе ме нешто чему име не знам. Како се сад изборити са овом муком?

Тетка Илинка долази тек за Ђурђевдан. До Ђурђевдана је још осамдесет и два дана. Осамдесет и два дана ће ме звати лоповом. А, богами готово је то. Још ако отац учитељу исприча, а испричаће. Често би рекао: „Сваку ђететову ману, учитељ треба да зна, па нек ‘се са њом бори, како зна и умије.“

Од погаче не оста ни мртва на столу. К’о да је Бог ни давао није, а мени живот опечати.

Крупна суза, хиљадудвјеста и нека по реду, откако сам избио на зидак, скотрља се низ моје образе, повлачећи за собом одмах и сљедећу….

One thought on “Љиља Скочајић: Дренов прут

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *