Тангањика, данас позната као Танзанија, прије неколико деценија била свједок једном необичном и јединственом догађају – епидемији смијеха!

Три дјевојчице су 30. јануара 1962. године ишле у школу у селу Кашаша и једном моменту почеле су да се смију. Наравно, то и није било ништа необично… али у овом случају, смијех је постао озбиљан проблем.

Наиме, смијех се јако брзо ширио школом, па је ускоро захватио 95 од 159 ученика који су се грчевито смијали без икаквог разлога! Код неке дјеце смијех је трајао само пар сати, док је код друге трајао и до 16 дана. Због овог необичног догађаја, школа је затворена, а сва дјеца су се вратила у своја околна села.

Убрзо након тога, епидемија се проширила и на сусједна села. У априлу и мају се смијало више од 200 дјеце. До јуна, епидемија се проширила на друге школе, те заразила додатних 50 ученика. У јулу су затворене још двије школе, а епидемија није престала све док није захватила скоро 1.000 дјеце и затворила 14 школа – док су наставници и одрасли само нијемо и беспомоћно посматрали, извјестио је часопис „Тhe Central African Journal of Medicine“ у мају 1963. године.

До дан данас није познат прави разлог зашто су се дјеца неконтролисано смијала без престанка. Чини се да се смијех ширио насумице, попут вируса. Према неким истраживачима села око Кашаше су доживљавала повремене нападе смијеха више од годину дана, а можда чак и 18 мјесеци.

Вјерује се да су дјеца тога подручја у то вријеме била под великим стресом – далеко већим од стреса типичних ученика – а епидемија смијеха је била нуспродукт, нешто као вентил за ослобађање од стреса. Међутим, то је само претпоставка, а прави узрок је и даље мистерија. Тренутно је једино медицинско објашњење „масовна хистерија“ или „масовна психогена болест“.

Према извјештајима, епидемија смијеха је била све, само не смијешна. Дјецу је у потпуности онеспособљавала да учине било шта, изазивала је бол, несвјестицу, проблеме са дисањем, осип, као и повремене нападе плакања.

Извор: http://Mondo.ba