Био сам много старији од ње…

Стид ме је и да вам кажем колико.
Сваки пут када би ми отворила врата свог стана
Онако у пиџами, са пунђом на глави
И ненашминканог лица
Помислио сам
’’Боже, она је девојчица’’.


Пролазио сам са њом кроз сва она дела
Светске књижевности
Која је читала на факултету.
Нисмо причали о људима из околине
Ни о нашем немирном граду
Ни о стварности.
’’Оговарао’’ сам Карењину
Док ју је она бранила
Заједно смо судили Раскољникову
Истим жаром и горчином..
Нисам знао
Види ли у мени очинску фигуру
Или сродну душу.
Никад нисам успео да је докучим до краја.
Будила је у мени младост
Жељу за животом
Јер, ја и јесам био
Млад човек заточен у телу одраслог мушкарца.
После толико деценија
Опет сам писао прстима по замагљеним прозорима
И радовао се првом снегу
И бивао опчињен њеним трепавицама.
Њена мекана кожа подсећала ме је
На њене крхке године.
Још увек је била жустра, гласна, тврдоглава
Бунтовна према животу
Тек је превалила двадесету.
Још увек јој је била фора да се попне на прсте и искриви ми шешир.
Насмејавала ме њена безбрижна, расејана младост.
Носили смо дуге капуте
И причали о писцима и новинарима
Који су добијали Пулицерове награде.
Гледали уметничке перформансе
И плакали на дело Марине Абрамовић.
Слушао сам њене идеале
И био помало љубоморан на њих
Због лудачке страсти
С којом је причала о њима.
Није ми била тешка
Као што сам знао да је тешка свим тим момцима
За мене дечацима
Који су њена генерација.
Волела је да се шминка и да изгледа старије
Приближније мени.
Пратила ме на великим догађајима
И доделама награда
Као пријатељица.
Носили смо црна одела
Обоје
Оштрог кроја
Са краватама.
Везали бисмо строги, ниски реп.
Обоје са дугим косама
Њена смеђа
Моја проседа…
Била је луда
И ја сам био луд
За њом.
Толико ме је провоцирала
Толико ми је долазила и измицала
Не задржавајући се дуго
Ни у доласку ни у одласку
Волела је да је слушам
Знала је да ја као одрастао
Старији, зрео и остварен човек
Нећу гледати са подсмехом
На њена питања о смислу живота
На питања о сопственом егу
Па чак ни на она о моди, о минимализму, и парфемима.
Душе су нам се разумеле
А време нас је у огледалу
Сваког дана подсећало
Колико смо удаљени једно од другог.
Тад сам се питао
Први пут
Шта је то време?
И каквог смисла оно има уопште?
Посула је своју магију свуда по мом животу
По пешкирима којим сам брисао њену кожу од вискија
По столовима
И зидовима по којима смо шкрабали цитате
Из љубавних писама великана
По полицама
И књигама са врховима страница обојеним у розе
Од њеног мокрог купаћег костима
И по тепиху, и по паркету, и по кревету…
Пустио сам је да оде
Кад сам схватио да би моја будућност са њом
Заустављала природан ток њене будућности.
Престао сам да јој долазим на врата
И видео сам је недавно
У пролазу
Издалека
Била је нашминкана
Као и увек кад је желела да изгледа старије
Са строго везаним, ниским репом.
Враћам се у свој стан
Као напуштени самац
Ту се увек питам
’’Шта то време представља?’’
Јер душа не стари, само тело
А по телу се познамо, бирамо и тражимо
Уместо по души.
Ту је осећам
Како демонстративно виче када је зезам
Што једино што зна да направи је горка, турска кафа
Ту се врти правећи пируете
Ту ме испитује о мојим филмовима, књигама и животу
И слуша ме као када деци читате бајке или страшне животне приче
Ноздрве и зенице јој се шире
А усне опуштају
Онако спремне да их љубим
Као онда први пут
Кад сам проклињао и себе и живот
Што то радим
А истовремено
Што нисам то радио цео свој живот.
Ту њена магија исијава из сваког квадрата
Ту је волим
Онако како људи треба да науче да воле
Онако да схвате да је та
Та права љубав смисао целог нашег бедног живота…

Остао сам без моје девојчице и девојке, људи
Остао сам без смисла.

Пише: Тара Ђукић
Извор: http://Insp.rs


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО