kamagra efficacité levitra en vente libre cialis 40 mg moins cher daflon cialis mdma kamagra
Снежана А. Топаловић: Унук

Ђед је увијек говорио да је рат највеће зло које може задесити народ. Да се људи у звијери претварају, да страх и глад могу од човјека свашта направити.
-Рат ти је невоља, синко мој, биједа, болештине, јад па ето ти. Није добро ово што говоре на телевизору. Не ваља Бога ми, не ваља. Јок! Мото је шкију својим кошчатим рукама и замишљено одбијао густе димове.
Ђед је већи дио живота провео у планини за овцама. Имао је велико стадо, благо, како га је он звао.
Био је висок, кошчат, а кожа, од планинског вјетра, била му је тамна и груба. Имао је три сина и двије кћери. Сви Богу хвала удати и ожењени. Стриц Станко, као најстарији, остао је уз родитеље, то као да је било неко неписано правило, оженио се добио два сина Душана и Здравка и наставио живот у планини. Остали, што због посла, школе, лагоднијег живота одлазили су и остајали у граду.
Љети би се окупљали на планини и остајали док се не сради љетина, тих дана мала камена кућа врвила је као кошница. Баба се посебно захваљивала Богу што јој се ђеца слазе и помажу једни другима и што нису заборавили огњиште.
Сви смо знали да је Душан ђедова зјеница ока, први унук, још Душан ко његов покојни брат близанац, којег је гром убио у планини и чију смрт ђед никад није преболио. Нисмо се љутили због тога, ђед, једноставно није знао како то да сакрије. Дујо мој, тако га је звао од миља. Дују би увијек давао најљепшу воћку, најљепше парче меса са ражња и највише пара. Баба би га понекад опомињала: -Не раздвајај ђецу јадан не био.
-Ама волим ја њике свију, но..није знао шта да каже, а да неког не увриједи,…но Душан ти најмилији гунђала би баба. Није то, но с нама води одрасто, свико на њ. Па и Здравко је с нама одрасто, па…
-Де, де Росо тебе вала нико надговорити не мере.
Вољела сам да слушам те њихове ситне препирке.
Душан је заиста био младић за примјер, вриједан, послушан, одговоран, поштен. Школу је завршио, војску одслужио, још да се ожени – говорио је ђед – да му ђед здравицу подигне, не би вала имо образа ништа више од Бога тражити. И Душан је ђеда волио и тражио од њега савјете, што је ђеду посебно пријало. Био је наочит младић, крупан лијеп као што само младост може бити лијепа.
Те наше безбрижне и сретне дане, прекинуло је оно чега се ђед прибојавао. Рат! Букнуо је као буре барута.
И баш као из ђедове приче, донио јад, биједу и несрећу, а нас из града вратио у малу камену кућицу на планини.
Мушкарце су мобилисали, међу њима и Дуја. Ђед је хтио да иде у команду, да тражи да Дуја ослободе, на што се унук први пут за својих 22 године супроставио ђеду.

-Нећу ђеде, ако иду сви идем и ја.
-Ма знадем Дујо мој, али одоше ти стричеви и ћаћа, мора неко и код куће остати има посла, не мислим ни због чег другог, но ко велим како ћемо љетину срадити, тражио је ђед изговоре. Али, овај пут није успио наговорити Дуја да га послуша.
-Добро де, кад си већ зајунио, ајде…љутито је рекао ђед, а већ у сљедећем тренутку реченицу почињао благо и смирено . –Дујо мој, чувај ми се синко, млад си ти соколе, а ово је вучије вријеме. Не знаш ти још ни шта је живот, а камо ли рат.
-Добро ђеде, добро, па нијесам дијете, служио сам војску, како буде другима биће и мени.
-Де, де шта се одма обадаш, полако. Армија је једно, рат је друго. И запамти не јуначи се Дујо, јунаци се кући не враћају. Слободно ти бјежи кад загусти. Није срамота побјећи, битно је главу сачувати. Послушај ме синко. Рат је зло. Вазди суве чарапе да имаш, храну и воду чувај… Знао је ђед да узалуд прича, али шта му је друго остало.
-Вратићу се ђеде, обећавам, а обећао сам и једној из Станкића, не смијем јој слагат, јој ђеде да је само видиш ноћима ти због ње не спавам. Па кад дођем да је испросимо. А, чија је благо ђеду, разведри се старачко лице. Јованова, Илијина унука. Илијина? Ееее благо ти је ђеду, знам, знам и матер јој Богме била лијепа ишо сам им у сватове. Благо ђеду, благу.
-Ето ђеде, кад дођем идемо на договор.
-Ако, очи моје, ако…
Дуја смо испратили и поздравили се с њим. Ђед га је пратио све до цесте, као да није хтио да га пусти. Дуго времена слика крупног младића и сувоњавог старца који га прати у рат, остала ми је урезна у сјећању. Ђед и унук, тако би се звала слика да знам сликати
Ђед се вратио и сјео на сећију, пушио је и гледао у једну тачку.
-Ја…само би понекад удахнуо. Ја…
Вијести до нашег села, стизале су ријетко, струје нисмо имали мјесецима, а транзистор смо укључивали само кад ђед није био ту. -Гаси то сокоћало, ништа чојек добро чут не мере, загаламио је један дан на стрица.
Касније смо га укључивали само кад он оде за овцама.
Дујо је долазио већ два пута, сви смо му се радовалиа ђед га је миловао, као мало дијете. Очи ђедове…гледао је у Дуја, а лице му је добијало блажен израз. Росо,чарапе му нове донеси, зима ће ускоро, осјећам је у костима, само што није.
Дошла је зима, сурова каква само зна бити у нашим крајевима, а ова чини ми се суровија и хладнија него иначе. Снијег је прекрио све, вирили су само кровови са оџацима из којих је даноноћно куљао густи дим.
Ђед је бивао све љући, плануо би за сваку ситницу, а у ствари све је то било од бриге за Дујом.
-Све вам потаман, сити, пјани топло вам и опет вам нешта фали, а мој Дујо, ко зна гђе је на овом кијамету, говорио је. Невјеста, јеси ли му спремила чарапа кад је оно био. -Јесам, тата, говорила је стрина и сама утучена. Баш тих дана док је мећава бјеснила, у нашу кућу дошла су два човјека у униформама.
Ђед је скочио са сећије. -Ђе ми је Дујо?гледао је унезвјерено. Још три сина била су му на ратишту, али ђед је само за Дуја питао, толика је била његова љубав према унуку. Ђе ми је дијете, шта шутите узвикнуо је.
Полако чича, сједи, полако жив је…напетост у ваздуху је расла.
Па шта је ондар?
Заробљен је, њих тројица… Стрина врисну, остали се окупише око ње, а ђед испусти неки, не знам како бих то назвала ни крик ни уздах, нешто између, нешто толико болно, да ми се урезало у памћење за цијели живот.
-Мој Дујо…заробљен…покушавао је да смота шкију, а руке су му се толико тресле, да је на крају бацио и кутију и папир у који је покушавао замотати дуван. Дај ми цигар рече човјеку у униформи. Запали и загледа се у ону своју тачку. -Шта сад? – упита.
-Сад морамо чекати, не знам ђеде, договориће се нека размјена, некада то иде брзо, а некада се мора чекати по неколико мјесеци. Све зависи…
-Неколико мјесеци викну ђед, каких мјесеци кукала ми мајка, каквих мјесеци…да чекам неколико мјесеци?устаде и оде у собу.
-Наћи ћемо ваше мушке, доћи ће они вечерас кући. Рече један од оне униформисане двојице, поздравише се и изађоше.
У кући је била језива тишина, а слутња да ће нешто ружно да се деси висила је у ваздуху као зла коб.
Ђед је из собе изашао у штедном одијелу како је звао своје нове чакшире и кошуљу. Росо ђе ми је они сингави свитер? Донеси дер ми га и ону Миркову шоферску јакну.
Ђе ћеш то зачуди се баба?
Идем по Дуја, рече ђед тако сигурно, као да је Дујо ту код комшије, па оде да га доведе.
-Невјеста, нађидер ми двоје чарапе, настави ђед да се спрема. И метни ми чанак кајмака и мало љеба. У ону торбу.
-Тата, болан куд ћеш? Сад ће и они с положаја па виђећемо нешто.
-Нема се шта чекати, ни гледати,ја идем по Дуја.
-Ама болан, ђе ћеш, видиш ли ти невремена, само што се није смркло…муцала је баба.
-Смркло се мени Росо да мрклије бит не мере, спреми што сам реко. Ја идем по Дуја.
-Па гдје по Дуја црни Тодоре, ни они не знају ђе су га одвели, оћеш и ти главом да платиш. Не знам шта си наумио, али нека ти је Бог у помоћи.
-Наумио сам да идем по Дуја, понављао је ђед као у трансу.
-Како ћеш болан про планине по овом јаду и кијамету, одхукивала је баба.
-Лако ћу ја сам про планине, нисам једном, а како ће ми Дујо тамо сам?
Нико га није могао зауставити.
Узео је црвени шал, обмотао га око главе, својствено људима тог краја, стрикову шоферску јакну и свој изрезбарени чобански штап.
-У здрављу остајте, рекао је и изашао на мећаву.
Ђед је узео све паре које је годинама чувао, па чак и оне за не дај Боже, које се никад нису дирале.
-Откупићу Дуја, има оди дости пара, сваком су паре слатке, мало се ко либи на паре, а оди има пуно пара, само да га нађем, мислио је док су му сурови вјертови шибали огрубјело лице, а онда полако у Станкиће, по ђевојку.
Полако ногу, пред ногу ишао је према планини. Носила га је љубав, љубав према унуку, љубав већа од планине која је стајала пред њим. Планине, чији су бијели врхови додиривали небо.
Ђеду се чинила мала, шта је једна планина наспрам његовог Дуја.
Знају се он и планина годинама, свашта су заједно преживили и ово ће.
Корак му је бивао све тежи, а мећава све јача и немилосрднија.
Морам наћи заклон, помислио је, мало презалогајити, одморити, па пут под ноге.
Има још пола дана хода, таман у зору да стигнем. Ко стар инсан…
-Дујо ме сигурно чека, зна он да ће његов ђед доћи по њ’.
-Само мало да починем…

Мушки су по доласку кући одмах кренули за ђедом, нису га нашли ту ноћ. Мећава је наставила свој ледни плес и наредних дана.Тако да је потрага за ђедом бивала све тежа и узалуднија. На крају су престали да га траже.
Стигло је прољеће, све се будило и пупило. Кренули су опет да траже ђеда.
Чобани су га нашли. На планини по захладцима још је било снијега. Е баш у једном таквом захладку. Нашли су црвени шал, чобански штап, и стрикову шоферску јакну…
Дујо је већ био размијењен. Сјећам се те вечери кад су га довукли с војним камионом. Плакали смо од среће и ми и он. -Ђе ми је то ђед, збуњено је гледао по нама. Баба му је испричала све полако. Никад нисам видјела да неко мушко тако плаче, јечи…
Дујо се промијенио, страх га је изобличио, никад се није опоравио потпуно. Ђедова смрт, га је додатно дотукла. Осјећао је кривицу. Зашто није послушао ђеда питао се сваки дан.
Оженио се много година касније, из сусједног села, оженио је нешто старију ђевојку.
У Станкиће никад није отишао, био је сјена оног младића који је канио с ђедом испросити невјесту.
-Гђе ћу овакав пред њу мислио је.

Кажу, када умреш од смрзавања, утонеш у сан и буде ти топло, сањаш нешто лијепо и умреш у сну. Не знам да ли је то истина. Желим да вјерујем да јесте. Желим да вјерујем да је мој ђед заспао, да му је било топло и да је сањао како са својим Дујом иде у Станкиће да испросе невјесту. И да се из тако лијепог сна, ђед није желио пробудити. Иначе знају се он и планина, побиједио би он њу, није једном.
-Рат ти је невоља, синко мој, биједа, болештине, јад па ето ти.

Пише: Снежана Алексић Топаловић.

Фото: pixabay.com

Извор: http://hercegovac.net


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО