Драшко Сикимић је поета и прозни писац из Љубиња. До сада је објавио три књиге поезије „Смотуљци“ 2016, „Огреботине“ 2017. и „Моје кости уједају“ 2018, те роман „Чвор на омчи“ 2019. године.

Роман је ове године био у ужем избору за НИН-ову награду, а прошле седмице у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности „Императив“ представљен је и у Бањалуци. Дупке пун Црвени салон Банског двора био је још само једна потврда да се поезија и проза Драшка Сикимића тичу, ако не свих нас, онда бар оних који још вјерују у писану ријеч.

Током гостовања у граду на Врбасу Сикимић је говорио и за „Независне“.

НН: О каквој се омчи ради у Вашем роману? Да ли је то омча око врата самоубице, омча која гуши појединца у друштвеном систему или, како сазнајемо на крају књиге, омча поезије?

СИКИМИЋ: Може се рећи да има више омчи, а једна од њих и можда главна јесте омча времена у ком живимо, али у тој причи се јасно види да има и омча око личног живота главног јунака Вука.

НН: У којој мјери је Вук алтер его Драшка Сикимића. Знамо да књига није аутобиографска, али просто много је сличности између вас двојице?

СИКИМИЋ: То сам једном рекао да није ни важно која је сличност, јер кад завршиш неку причу, она сама по себи постане стварност, тако да можда није важно колико има везе са стварним догађајима. Углавном сам узимао одређене мотиве из живота, а све остало је измаштано.

НН: Оно што није измаштано је већ поменута омча поезије. На крају романа Вук почиње да пише поезију…

СИКИМИЋ: Може се то повезати. Некако сам у једном тренутку можда и несвјесно, а можда и свјесно дошао до закључка да хоћу тако да завршим роман и да тај неки бивши конобар заврши као пјесник.

НН: Како је Драшко Сикимић постао пјесник?

СИКИМИЋ: Све је то кренуло са „Смотуљцима“. Ја сам свјестан како је то кренуло. Једну моју пјесму је на друштвеним мрежама подијелила београдска блогерка, заборавио сам јој име, онда је то код ње видјело двије хиљаде људи и кренило је даље, постало је популарно. Малтене, изгубило је контролу. Изгубило се и име аутора. Неко је ту потписивао Мику Антића, Душка Радовића, чак су потписали и Душко Сикимић итд.

НН: Претпостављам да је тако нешто импоновало?

СИКИМИЋ: Јесте, то није сметало. Неки моји пријатељи су се нервирали и говорили, види – није потписано, али мени је било свеједно, нека људи читају. Ако некога заиста занима аутор, он га и пронађе, као што је и било. Послије „Смотуљака“ 2016. године доста људи ми се јављало и тако је све то кренуло.

НН: Колико је на том путу помогло новинарство? Замјеник сте главног уредника портала „Моја Херцеговина“, а знамо и да протагониста „Чвора на омчи“ у једном тренутку пише политичке колумне које су му се брзо згадиле…

СИКИМИЋ: Ја на новинарство можда гледам превише критички пошто ми наиђе период када мислим да је новинарство криво за све проблеме у свијету због неодговорности одређених новинара. Са друге стране, данас се и не може без новинарства, информација и свега што доноси са собом. Због тога сам у роман убацио тај моменат да се Вук сам себи згади јер је превише запао у колотечину имања става и мишљења, јер са друге стране нема одговорности. Углавном то је критика немања одговорности у новинарству као у било чему другом.

НН: Доста друштвених феномена је, да се тако изразимо, поменуто или обрађено у Вашем роману, а један од њих је и фудбал. Колико су умјетност и фудбал данас изгубили своју основу, а то је игра?

СИКИМИЋ: Јесу изгубили основу. Фудбал је данас постао више комерцијалан, превише се новац ту укључио, што се види и по Вуковом престанку праћења фудбала. Могу се повезати фудбал и умјетност. Недавно ми је пало на памет, можда сам због тога несвјесно и убацио ту причу у књигу, било ми је јако драго што сам гледао серију Паола Сорентина „Млади папа“. Он исто ту убацује мотиве фудбала, тако да се он дефинитивно може повезати са умјетношћу. Рецимо, тај мотив сам убацио из свог живота, пошто сам и ја као и Вук навијач Манчестер јунајтеда.

НН: У књизи је објављена и „Скоро непотребна напомена“ гдје дајете кратку информацију да сте Вуку одузели десну шаку, да бисте и сами послије остали без десне руке, што је довело до тога да Вук готово изгуби свој књижевни живот. Колико је снаге требало за наставак писања?

СИКИМИЋ: Не бих рекао да је требало неке посебне снаге. Нисам ја био у неком патосу зато што се то десило, него ме је нервирао књижевни поглед на то, јер да нисам ставио напомену, рекло би се да тај јунак нема руку зато што је ја немам. То ме је просто нервирало.

НН: Напоменом се заправо ограђујете од Вука?

СИКИМИЋ: Да, том напоменом се ограђујем од њега. Ја сам малтене био одустао од писања романа и наставио сам на наговор пријатељице којој сам послао неке дијелове књиге прије него се десило то са руком. Она је била баш упорна, сјео сам, размислио да ли имам воље, не снаге, него воље, и имао сам.

НН: Након што је изгубио шаку, Вук прави церемонију сахране своје деснице, што симболизује сахрану деснице у политичком смислу. Колико се, стога, овај роман може посматрати, нећу рећи као идеолошки, него као онај који се осврће на одређене идеологије?

СИКИМИЋ: Ја сам се потрудио да идеологија не дође превише до изражаја, јер то ми није био циљ. Иначе не волим када се, посебно у књижевности и било гдје у умјетности, превише уплиће идеологија, али може се учитати и тај мотив, да је Вук нека врста љевичара. Углавном, можемо то тако схватити.

НН: Због подједнаке идеолошке обојености чланова жирија и одређених књига из најужег избора, чини ми се, услиједио је и бојкот овогодишњег финала НИН-ове награде, који је потписало осамнаест писаца. Да ли сте Ви пратили ову ситуацију?

СИКИМИЋ: Пратио сам ситуацију и она је мало компликованија него што се представља, односно што и једна и друга страна представљају у медијима. Неки то желе свести само на идеологију, проглашавају ове што су бојкотовали да су националисти итд. Мени је све то мало бесмислено. Ако имам нешто против додјеле награда, ја бих бојкотовао све награде, јер увијек постоји коруптивност у томе, не због нечег посебног као што је идеологија, него због саме природе људи који су увијек пристрасни. Ја да сам у жирију, вјероватно бих био на неки начин можда и несвјесно пристрасан према неком чија ми се идеологија или свјетоназори свиђају. Са друге стране, има смисла критика и треба дубље ући у све то, а не површно, односно навијачки. Ту су највише страдали читаоци који су то навијачки посматрали.

Извор: Независне