super cialis professional cialis com tr aspirine cialis cialis 5mg pas cher cialis 10 mg cialis price comment reconnaitre faux cialis
Ратомир Мијановић: КАО НЕКАД


Она је рекла:
„Јој баш си будала. Сачекај макар да узмем скрипте из латинског. И код Азре ми је остао вокмен у соби“.
Он је рекао:
„Луда женска главо, цистерна је експлодирала. Нема живе главе у дому. Све је побјегло“
Она је рекла:
„Па добро можда се ово лудило ипак смири. Сачекај да понесем Чолину касету“, потрча, узе је из ормара.
Он је затворио рајфершлус, са њом изашао из собе, и посљедњи пут погледао „стоседмицу“. Кроз главу слике. Стотину и једна. Сјећао се када је по мостарској киши, једног кишовитог октобарског понедјељка задужио ћебе, бон, кључ… Сјећао се кад га је цимер Емир слао да се „игра партизана“ по „старом вележовом“ јер је једној цури из Стоца морао да објашњава деклинације из латинског…. сјећао се када је и она, малена, ситна, плава .. ушетала у собу и тражила мало шећера јер је „Јелена, заборавила да купи, а њој се баш пије кафа“.
Он је одмах заволио … И она њега…..
Сада је стајала поред њега. Збуњена, скоро одузета од неизвјесности.
И плакала.
Залупио је врата и потрчао.
Мостар је био глув и нијем тог априлског дана.
Он је имао њу а она њега.
Патроле „Зенги“, „патриотске лиге“ и „зелених беретки“ нису им правиле проблеме да се извуку до Аутобуске. Аутобус их је одвезао кући.
…..
„Лудице моја“, рекла је њежно и тихо и држала му руку у полусрушеном кафићу. „П јел баш мораш да идеш у рат“, говориле су сузе.
Ћутао је.
Убијала га је тишина, она му је узимала снагу…. Али љубав и вјера су га држали.
„Морам“
„Али нико из дома није отишао. Сви су отишли у Србију и Црну гору“
„Ја морам, ајде да се не расправљамо. Одох. Чекај ме. Ја….
„Ја ћу сигурно доћи. Ко у оној пјесми лудице“
„Као у пјесми лудице. Ја ћу сигурно доћи“.
Отишао је са првим камионом, са Ложионе пут Хума.
А на Хуму су падале гранате.
„Не плаче се за војником. Нећу ни ја“, помислила је, и обрисала ону прву сузу, сузу издајицу.
…………………
Доктор је у бијелим кломпама ужурбано ходао …. Ходником су одјелкивали његови кораци. Изашао је на врата,а онда се сјетио да он чека да му јаве вијести.
„Добио си кћеркицу“осмјехну се доктор.
„Мала црнка, буцка. Иста ти“, рекао му је….
Грчевито је у руци стезао стотину њемачких марака које му је намјеравао да поклони.
„Ваља се“, рекли су му кући.
Као лопов се провукао кроз ходник. Бабица му је само намигнула и тихо рекла: „Само пет минута“.
Спавала је. Мирно и тихо је дисала. „Боже како је само волим“, помисли и помилова је по коси.
Лагано је отворила очи. И заплакала.
„Јел бољело много“
„Јесте лудице. Али све сам заборавила“
„Ти јој дај име“
„Наташа. Нека буде Наташа“
„Може лудице. Лијепо име“, поново је склопила очи.
Изашао је из болнице.
„Ноћ је широко небо бацила“, помисли на једну стару пјесму и уздахну.
„Постао сам тата“ помисли.
………………..
Осјећао је да га кравата стеже а одјело да је преуско за њега.
Осјетила је да је жуља лијева ципела. Чинило јој је да је фризерка покварила фризуру.
Био је збуњен и све осјећао тек као лијеп сан.
Била је поносна, сретна, усхићена.
Наташа је била најљепша млада.
Играла је са својим супругом. Марко је био добар дечко. Из фине београдске породице.
Наташа је пришла оркестру и замолила пјевачицу да јој дода микрофон.
„Сада, први плес, не за младенце, него за мога тату и моју маму. За њихову љубав и моју срећу“
Сватови су аплаудирали јако.
Њих двоје, неспретним и несигурним корацима дођоше на средину погијума. Гледали су се исто онако заљубљено као онда када је дошла у „стоседмицу“ да тражи кафу јер је „Јелена заборавила а њој се тада баш пила кафа“.
Загрлили су се, а први тактови пјесме су лагано кренули.
„Донеси вино домаће
Прозори твоји заспаће
Не спуштај кад те назовем
Шта ћу морам“
Погледао је.
„Чола“, рекао је он.
„Чола лудице“, рекла је она.
„Никад те нисам питао јеси ли онда случајно дола у собу да тражиш кафу“
„Шути…. играј“
„Или намјерно…“
„Лажем ти шути.
Привукао је себи и страсно пољубио.
„Луд си свега ми. Сви нас гледају“
„Јесам луд сам.И баш ме брига што нас сви гледају“
Били су сретни.
Као некад у „стоседмици“ Старог студентског дома у Мостару.

ИЗ НОВЕ КЊИГЕ
КАО НЕКАД (СТАРИ СТУДЕНТСКИ СОБА БР.107)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО