Како системски уништити властито дијете

Гдје су нестали људи који желе да им дијете постане добар човјек, искрен и одан пријатељ?


Зовем јуче са посла најстарију кћер и разговор тече отприлике овако:

“Срећо, како си, што радиш? Јеси ли јела? Јеси ли се уморила данас у школи?”

“Мама, добила сам 4 из математике. Ти си рекла да је свака оцјена за ђака.”

“Јесам. Да. Јеси ли ти задовољна?”

“Па, јесам.”

“Добро. Сад се мало одмори, играјте се, слушајте дједа, а кад дођем с посла ићи ћемо вани.”

“Хоћемо. Мама, а једна дјевојчица је плакала што је добила 4. Каже да се њена мама увијек љути и галами на њу ако не добије 5.”

Овако почиње систем(ат)ско упропаштавање рођене дјеце.Не брините се, неће ово бити текст о неоствареним и искомплексираним родитељима који јурцају и развозе дјецу по најелитнијим школама за штошта.
Наравно да је за свестран развој личности важно дјецу изложити и музици и умјетности и спорту и учењу страног језика и креативним радионицама, али полако, све у њихово вријеме, по њиховој мјери, кад буду спремни и сами изразе интерес и покажу иницијативу.

Зар треба већ у другом основне да изгоре и засите се свега? Гдје су нестали људи који желе да им дијете постане добар човјек, искрен и одан пријатељ, поуздана, сретна и емотивно стабилна, здрава особа? Има их, срећом, познајем много и таквих.

Скоро један пријатељ поводом рођендана своје кћерке рече да је сва његова очекивања испунила оног дана када се родила. Не знам јесам ли икад ишта љепше и емотивније прочитала. То је најмелодичнија изјава родитељске љубави свих времена!

Драги родитељи, није нама труо систем, овај несретни и отужни усуд од земље, болесно друштво изопачених вриједности криво ни за што. Сами смо. Не ваљају нам одгајатељи, учитељи, наставници, професори, педијатри, стоматолози, гинеколози, трговци, конобари, возачи, случајни пролазници, а ми сами свеци. Све знамо радити боље од других, мијешамо се свакоме у посао, одмах зовемо медије или идемо директору, па и предсједнику државе јер учитељица данас није похвалила наше дијете.

А нећемо да признамо да смо сви махом, мање или више, нечим повријеђени, незадовољни, обесправљени, нестрпљиви и тако нетолерантни ходамо уоколо као нагазне мине чекајући прву жрртву на коју ћемо испљунути сав наталожени отров.

Заборавили смо на емпатију и разумијевање, покушај да се бар на момент ставимо у кожу друге особе, да спласнемо, да пустимо некад нешто да преноћи, да разговарамо једни с другима, да евентуални суккоб покушамо ријешити директно не правећи од њега сензацију за увијек гладне и беспоштедне медије.

И не, није ово текст ни о кукољу, и њега има у свакој професији, далеко од тога. Многи свој посао само аутоматски одрађују, не знају и не желе радити, има нас свакаквих. Али, вјеровали или не, има још увијек и оних који воле свој посао и раде га с љубављу и почетничким ентузијазмом, дају се потпуно, цијелим својим бићем.

Међутим, свеједно ће се увијек наћи неко ко неће бити задовољан и таквима, односно ни оним званично и објективно најбољим, врхунским стручњацима у својим занимањима јер није сваки учитељ/трговац/конобар/доктор за сваког ученика/купца/госта/пацијента… Такав се још није родио.

Нису сви на буџету запослени преко везе, путем непотизма, корупције, страначке припадности и не одлазе на посао само да би лакирали нокте и прошетали своја одијела, нису сви новинари запослени на режимским медијима непрофесионални и неетични појединци које требате сутра на улици пљунути и преттући, нису сви полицајци то што вам је прво пало на памет, и тако даље и томе слично.

Драги родитељи, волите своју дјецу најбоље што умијете. Не морате им организовати рођендан у играоници на који ће доћи цијели разред, не морате се плашити да ће се разбољети од тога што им повремено за доручак дате неки јunk food уместо папаје или кивано афричке рогате диње с чија сјеменкама, не морају ићи истовремено и на збор, часове клавира, њемачки језик, карате, тенис…

Посљедњих дана, како свакодневно водим школарца до школе и назад запажам колико дјеце не зна ходати! И колико дјеце има одређене, голим оком видљиве, деформитете стопала и ногу. О погрбљеним дјечацима без рамена нећу ни причати.

Дјеца највише памте квалитетно и садржајно проведено вријеме с вама, ваше загрљаје, пољупце и осмјехе, ваш топли глас прожет љубављу. Градите код њих емоционалну интелигенцију и самопоуздање, посветите им се, поштујте их и волите да се не бисте за десет и мање година ишчуђавали ако постане овиисник о мобителу, видео игрицама, дррогама…

И признајте некад властиту грешку, послушајте некад пријатеља, добронамјерни савјет стручњака који је у контакту с вашом дјецом некад и дуже и више од вас самих, прије ће они уочити евентуално “одступање” које се да кориговати на вријеме ако само на момент заборавите на ваш его, спустите гард и прихватите да нисте непогрјешиви.

И покушајмо ствари, за промјену, сагледати из више углова. Не будимо тзв. хејтери који ће увијек наћи милион аргумената зашто не треба увести вјеронауку у школе не желећи признати себи да ће управо тај вјероучитељ сутра бити можда и једина морална особа с којом ће наше дијете имати контакт и не звонимо на сав глас како нашем граду недостаје више паркова за дјецу, јер будите реални, колико ви времена заиста проводите с њима вани?

У насељу у којем живим, увијек су то исти родитељи с сјецом, неколицина њих, и тек по која бака, дјед, тета чувалица. Наравно да би нам добро дошло више свима доступних и разноврснијих садржаја за дјецу, али чему и то ако ће се, као недавно на једном дјечјем фестивалу двије маме дословно потући око тога чије дијете ће сјести на вртешку. И то шакама, пред дјецом, приредивши им тако не само једну језиву и узнемирујућу сцену, него и доживотну трауму.

Срамота ме је и нас и ове забити (да не кажем селендре јер је то сад актуелна ријеч) у којој преживљавамо, гдје нам је одавно луксуз одвести дјецу у позориште.

Срамота ме је ове духовне пустоши на сваком кораку. Срамота ме је родитеља који дјецу одгајају да дословно газе преко мртвих и да циљ оправдава средство.

Срамота ме је што некад ухватим и саму себе да не опоменем властито дијете кад не каже добар дан, хвала, довиђења и извините.

Спутњик/стил.курир


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

НОВО