Десет година од смрти Мома Капора.

Ни данас, након десет година од његове смрти, наш велики умјетник није поражен. Смрт то не може урадити оваквом човјеку, јер је тај исти човјек створио своја дјела, кроз која и даље живи.
А, свима нам служе. Некима су смјернице у животу, некима скидају терет са душе, а већину обогате и дају снагу за борбу у овој шашавој свакодневници.
Само треба жељети, вољети и разумјети.
А, није то тешко. Писао је једноставним стилом. Користио јасну реченицу и дао нам јаке и јасне поруке.
Желио је да својим богатством помогне другима.
Разумио је и оно што је речено и оно што није, јер је читао са лица, бора, осмијеха.
А, колико је само волио? То је тек посебна прича. Волио је свој град. Волио је своју земљу. Волио је жене, вино, пријатеље, свој народ.
Колико је волио толико је и патио. Љубав и патња!
Изгледа да ова два неизбјежна осјећања ипак иду руку под руку.
„Моја мајка ме заштитила легавши преко мене. Кичма јој је била разнесена, а тада је имала само 28 година. Било је мртво чак и маче, које сам држао у руци.”
Овако је описао један трагични догађај из свог дјетињства за вријеме рата, када га је мајка властитим тијелом заштитила од експлозије.
Ова бол као да није јењавала и могла се осјетити у већини његових дјела.

А дјела која настају из љубави и патње, не могу бити смртна, само поучна и јака, каква су заправо сва Капорева дјела.

Данас обиљежавамо десет година од смрти Мома Капора. И не! Нисмо га се сјетили само данас. Сјетимо се ми Мома сваки дан. Све и да нећемо, богами хоћемо, јер живот то од нас тражи.

istokrs.com