Оне који су заборавили, подсјећамо како је почело.

Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели одлуку о одржавању референдума о независности СР БиХ. Ову одлуку су донијели пошто је већина српских чланова скупштине протестно напустила сједницу. Српски представници су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.

По скупштинској одлуци, референдумско питање је гласило:
„Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“.
Муслиманске и хрватске странке позвале су становништво на излазак, док су српске стране позвале на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. На референдуму је гласало 63,6 % становника, од којих се 99,7 % изјаснила за независност.

Велика већина Срба је бојкотовала референдум, те је излазност била 63,7% грађана СР БиХ, од чега је 92,7% гласало за независност. Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од двије трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа. Овај услов није испуњен. Политички представници Срба су овај референдум прогласили неважећим. Скупштина није никад прогласила независност.

Поред законски неуспјелог референдума, овај датум обиљежиће и трагично убиство Николе Гардовића, српског старог свата кога су муслимански екстремисти убили 1. марта 1992. године у Сарајеву. Ово убиство је претходило грађанском рату у БиХ.

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје је припремљен заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли у аутомобилима улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, стотињак сватова је пјешице кренуло ка Старој цркви. У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело. Криминалци су изашла из „голфа“ и насрнула на младожењиног оца старог свата Николу Гардовића, који је обављао дужност барјактара са циљем да му одузму сватовско знамење, заставу Српске православне цркве (тробојку са крстом). Том приликом је Рамиз Делалић звани Ћело (касније командант 9. муслиманске бригаде) пуцао из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Са њом су спалили и наду о заједничком животу.
Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.

Нема заборава. Почивај у миру српски мучениче!

Извор: Деспотовина