Иво Андрић, једини нобеловац с наших простора, самотњак у свим биографијама, 30 година је волио и чекао једну жену, љубав свог живота, Милицу Бабић.

У његовим књижевним дјелима срећемо лепезу женских ликова, сеоских и градских дјевојака, госпођа и контеса, али само једна од свих њих је “Јелена, жена које нема”- приповијетка без фабуле, у којој је Андрић изнио осјећања за која нико није слутио да заиста постоје дубоко у њему. Сви су мислили да је Јелена само плод пишчеве маште, не слутећи праву бујицу осјећања човјека који заиста дуго и искрено воли једну жену која не може бити његова – па је зато нема.

“Грешна љубав”

Андрић, познат по својој затворености, деценијама је био чувар своје тајне. Неки су га сматрали самотњаком, не знајући да је био заљубљен у костимографа Народног позоришта у Београду, жену свог пријатеља Ненада Јовановића (новинар и преводилац), жену којој се није надао, жену коју нема, али која, као плод његове маште, често долази код њега на разним мјестима, у разним ситуацијама, далека, дивна, недостижна!

Упркос чињеници да је током три деценије познанства с “грешном љубави”, како је примитивна средина описивала његов однос с Милицом, Иво честим путовањима бјежао од ње, још чешће се враћао на дружење с њом и њеним супругом.

Иво и Милица су се највјероватније упознали прије него што је њен муж Ненад Јовановић добио посао у амбасади у Берлину (на захтјев Андрића који је тада био амбасадор). Према тврдњама пријатеља, Андрић није скривао своју опчињеност прелијепом женом, седамнаест година млађом од њега, коју је поставио да буде домаћица на његовим пријемима пошто је био неожењен. Такав пријатељски однос њих двоје су задржали од 1939, па све до смрти њеног мужа Ненада.

Андрић је и своје капитално дјело “На Дрини ћуприја”, када је објављено у марту 1945, поклонио брачном пару Јовановић с посветом у којој изражава наду да ће се Ненад ускоро вратити кући из логора, што се и догодило крајем 1945. И тако се дружење утроје наставило.

Својој Милици наставио је свакодневно да пише писма која је слао на адресе гдје она тек треба да стигне, како би је пошта дочекала и изненадила. До Ненадове смрти, сва писма почињала су ријечима: “Драги пријатељи,” и свако је било потписано надимком који му је Милица дала прије једног његовог поласка на пут – Мандарин. Овакав начин љубавне игре прихватила је и она. Не надајући се ничему, Андрић је стрпљиво чекао.

– Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!

Коначно заједно

Када је Ненад преминуо 1957. године, наступио је период неподношљивог љубавног јада заклетог нежење који више није могао ни хтио да живи без ње, позоришне сликарке, како је имао обичај да назива Милицу. Годину и по касније, 1958. су склопили брак. Тиме као да је потврдио своју чувену реченицу: “Ништа не бива прије него што треба бити”.

Тек тада признао је да је пишући причу “Јелена, жена које нема” имао на уму своју садашњу супругу.

Шездесетогодишњи Андрић наставио је да са својих путовања пише љубавна писма у којима се, попут несташног тинејџера, удвара сада својој супрузи Милици.

Убрзо након тога, 26. октобра 1961. стигла је вијест да је роман “На Дрини ћуприја” оцијењен као ремек-дјело југословенске књижевности и да је његов аутор добио Нобелову награду. Писац је за то сазнао враћајући се из уобичајене шетње од новинара који су га сачекали на улици испред стана.

Камере су за вјечност забиљежиле тренутак када је с Милицом први пут наздравио. У раскошној краљевскоплавој плесној хаљини с великом црном машном у сребрној коси, Милица му је била пратња када је крочио у свечану салу у Стокхолму гдје је одржана церемонија уручења награде.

Након овог тријумфа започела је њихова дуга борба с Миличином болешћу, тешким обликом артритиса који ће је индиректно и усмртити, јер су лијекови ослабили срце које ју је издало. До посљедњег дана он јој се јављао са свих својих путовања ословљавајући је с “Драго моје лијепо”, а потписивао с “Грли те њежно твој Иво Мандарин”, одајући на тај начин блискост коју су њих двоје дијелили.

Милица је послије дуге и тешке болести преминула 1968. године, а он је наставио да је воли и послије њене смрти.

Ево шта је забиљежио:

– Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увијек сам тако осјећао свијет и себе у њему, иако нисам увијек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорјело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.

Након Миличине смрти, Андрић је своје друштвене активности свео на минимум, пуно је читао, а мало писао. Здравље га је полако издавало, због чега је често боравио у болницама и топлицама. Преминуо је 14. марта 1975. У Алеји заслужних грађана, у Београду, 24. априла 1975. године, недалеко од гроба супруге Милице, положена је урна с пепелом Иве Андрића, направљена од земље донесене из пишчевог босанског завичаја.

Српскакафе