На данашњи дан партизани Саве Ковачевића свирепо су убили двадесет једног  Србина

На Радачком Бријегу, у Љубомиру код Требиња, на данашњи стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића убијени су још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира. Наредних дана стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.

Сава Ковачевић и Петар Драпшин, не сјахујући с коња, ударајући их кочевима, као бијесне псе усмртили су двојицу везаних људи, Косту Кашиковића и Обрада Томашевића, започињући тако свој крвави пир на Љубомиру. Формални повод било је раније убиство команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђорђа Ђока Путице, у фебруару 1942. године коме су, иначе, смрт режирали исти они који су га светили убијајући недужне људе – чланови штаба НОП за Херцеговину. Штаба који је био захваћен фанатичним лијевим ултрарадикалзмом и који је представљао персонификацију црвеног терора у буквалном смислу те ријечи.

„Више сам у војничком погледу од Саве научио за ова два мјесеца него у Шпанији за двије године“, говорио је, импресиониран личношћу Саве Ковачевића, Петар Драпшин, командант батерије у шпанској републиканској војсци, онај који је, према казивањима, говорио: “Знате да сам био у Шпанији и да нас је тамо потукла пета колона. Светићу јој се за оно што сам у Шпанији доживио све док будем жив. Светићу јој се драстично!“. Та „пета колона“ за њега су били сви они који нису њима приступали, па и старци од преко седамдесет пет година које је лично убијао тјерајући, такође, своје војнике да оданост докажу тако што ће стријељати своје најближе – комшије, рођаке и пријатеље. Што су они, нажалост, у многим случајевима и радили. Ето шта је психички нестабилна и болесна личност научила од „ команданта Саве“ за помињана два мјесеца, а од чега се нормалном човјеку диже коса на глави. „Команданта Саве“, кога је послијератна партијска митологија овјенчала ореолом народног хероја и легенде, ореолом којег се и данас, перфидно га намећући српском народу, не одричу наследници и васпитаници партије, посрбљени комунисти којима је и данас ближи кумровачки шињел од српског темеља.

Акција којом се требало енергично разорити „љубомирско четничко гнијездо“, држећи се једногласно усвојеног приједлога да се „ једном за свагда прекине са болесним мекуштвом и опортунизмом у борби против петет колоне“, трајала је неколико дана. Њоме су непосредно руководили Сава Ковачевић и Петар Драпшин. Темељно је претресено цијело љубомирско подручје, од села Бодирога на западу до Борковића Бара на истоку, приликом кога је похватано тридесет људи, српских домаћина од којих је тог 27. фебруара свирепо стријељано њих двадесет и један.

За вријеме масакра недужних Љубомираца понашање Саве Ковачевића, Петра Драпшина, Димитрија Булајића, Драгице Правице и осталих било је ужасно сурово, а саму пресуду извршили су управо највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића. Једном од стријељаних, уз ружну псовку, у главу је пуцао лично Сава Ковачевић, док је, пуцајући из пиштоља у мртве људе, Драгица Правица провјеравала да ли је казна ваљано извршена… А онда су око побијених људи стријељаних под сулудим оптужбама типа, „члан четничке банде Саве Ковача“, „разбијач народног јединства“, „присталица свих ненародних режима бивше Југославије“, „слуга окупатора“, „десна рука окупатора и поверљива личност усташа“, „усташки плаћеник“, „усташки шпијун“, заиграли коло….

На Радачком Бријегу, тог дана, стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића убијени су још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира. Наредних дана стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.

Послије ослобађања Херцеговине од комунистичког злочина побијенима је у јуну 1942. године подигнуто скромно спомен обиљежје које су комунисти сравнили са земљом одмах по освајању власти 1945. године.

Ипак, по формалном паду комунизма на Радачком бријегу подигнут је споменик страдалима а помен жртвама комунистичког терора одржава се сваког 27. фебруара.

Треба, на крају, додати следеће: Ореол народних хероја убицама са Радачког Бријега поново се, на различите начине, намеће и рехабилитује. То се ради подизањем и обнављањем њихових бисти, ношењем слика у тзв. „бесмртном пуку“, обнављањем комунистичких плоча и на многобројне друге начине, што послије свега што нам се као народу десило личи на морбидно саопштење Оперативног штаба након злочина на Радачком Бријегу, а које је гласило: „Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита који убијају најбоље синове херцеговачког народа.“

Извори:
Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко, књига друга, СПКД “Просвјета”, Републике Српске, Београд, 2000. година.
С друге стране историје (1): Крваво коло Радачког Бријега, приредио Радо Савић, Радио Требиње, 06.10.2016.
Крвави камен херцеговачки, Херцег тв, 08.12.2018. године

istokrs.com / историчар Милан Никчевић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

НОВО