quel site fiable pour acheter du cialis comparer viagra cialis levitra où acheter du cialis en ligne difference viagra cialis levitra kamagra poppers
Снежана А. Топаловић: Дрвена лутка

Након дугог оклијевања и одлагања напокон кренем са поспремањем куће. Кажем Софији да бацимо све што смета и скупља прашину.

–Једва чекам – каже – али молим те пусти мене, ти скоро никад ништа не бациш. Теби ће све затребати. Молим те, молим те, пусти да ја то урадим!
– У реду, пакети и вреће су твоји.
Софија је перфекциониста. Код ње све мора да буде на свом мјесту и без реда не функционише, док сам ја потпуно другачија, код мене ништа без хаоса.
Брзо је завршила и изнијела ствари вани. Пуни пакети глупости: поломљени глобус, лампа без абажура, окрњени керамички коњ, стари
неисправан сат, моја дрвена лутка у мађарској народној ношњи…
Моја дрвена лутка у пакету са небитним стварима? Не могу да вјерујем. Вадим је и отресам прашину.
– Ето, мама, знала сам да ћеш ти пола ствари извадити јер ће ти наводно затребати.
– Немаш ти појма, кажем, а слике из дјетињства почеше да навиру.


Комшија Мехо био је најстарији син Ајше и Селима. Имао је дуго, кошчато лице, увијек, али увијек избријано. Висок, тамне пути и бијелих, као снијег, зуба. Мирисао је на шишарику, тако сам звала његову колоњску воду „Пино Силвестре“. Био је невјероватно талентован цртао је, рецитовао на руском језику, свирао гитару, глумио, играо… Мехо је, вјероватно, био много више од тога, али мени осмогодишњој дјевојчици његови таленти били су очаравајући.
Пјевај ми, Мехо, „Рибицу“, чувену Вајтину пјесму. Њу сам највише вољела, јер тада би, не само ударао по жицама, већ је дланом давао ритам, као да има бубањ. Када би дошао до стиха: –Ја нисам човјек од једне шта? Ја викнем: –жене! Мехо се насмије и настави:
–Пустићу те из ината. Тек много касније сам схватила да није жене,
него жеље. И баш тако Мехо није био човјек од једне жеље, а ни од једне жене.
Једном је на школској приредби био Дједа Мраз. Познала сам га по гласу, а када сам пришла да узмем пакетић и по мирису шишарке.
Правио се да ме не познаје и питао како се зовем. Сутрадан сам га тјерала да ми призна да је то био он. –Нисам, бона, питај Ајшу, били смо јуче код тетке цијели дан. Чим сам видјела Ајшу питала сам је. –Чу је ли?
Ама јашта је, знадеш ти њега и његове будалаштине.
Добра моја Ајша, она није знала да је том реченицом сахранила и посљедњи трачак наде, сва моја маштања и вјеровање да Дјед Мраз заиста постоји.
Мехо је тих година студирао, не знам тачно шта, али као и све остало и то му је ишло од руке. Знам да је био апсолвент. Једва сам запамтила ту непознату ријеч.
Ајша је била често љута и галамила на укућане. Пријетила им је да ће отићи у Џехенем јер ће јој тамо бити лакше него њима свима напрат и накуват. Носила је шарену мараму испод које су вириле повеће златне алке и имала најзеленије очи на свијету. Без обзира на њену галаму она је била добра и попустљива. Мени је код ње све било дозвољено, осим ђердана који је висио на клину поред огледала. Послије сам схватила да
то није ђердан, него бројаница, теспих.
Имала сам малу оклагију и Ајша ме је учила да развлачим питу.
Питу је правила на синији, сједећи. Нисам била баш неки ученик. –Ајде,
Бога ти, нучићеш када ти буде требало, тјешила ме. Никад нисам научила.


Мехо је волио слатко. Често је користио Ајшину љубав према мени да би добио слатке ђаконије, за које је она била прави мајстор.
– Иди загрли Ајшу и реци јој да мирише на халву!
– Али, Мехо, ти знаш да ја не волим халву, више волим Ајшине хурмашице.
– Знам, али волим ја, него сам наљутио Ајшу па неће да ми направи.
Ајша је, наравно, знала да је то Мехово масло.
– Је ли те то онај шејтан посло? Зинула гузица. Жени се па нек ти жена кува халву!
– Ма да је стотину жена, једна је мајка, нико не зна халву ко ти направити, скочио би, подигао је и почео вртити по кући.
– Нека, нека – смијала би се Ајша –види Шејтана, обандачићу се болан, па ни мајке ни халве. Једном сам Ајшу затекла у гају како купи жиреве. Пришла сам да
јој помогнем:
– Је ли ти то купиш својој крмачи, Ајша? Ја и баба кад купимо…
Нисам завршила реченицу. Ајша се толико засмијала да је остала без даха
и почела да кашље.
– Селиме, Селиме чу ли шта ме цурица пита – па опет у кашаљ – је ли
ку.. хахаха… пим крмачи жир, хахахаа

Селим, који се ријетко смијао, праснуо је у громогласан смијех.
Ништа ми није било јасно и љута сам отишла кући.
Ујутро, уз кафу, Ајша је препричавала мајци јучерашњи догађај.
Мајка се исто тако смијала, па поподне отац, комшија Ђоко и сви којима су испричали. Осјећала сам се глупо јер нисам схватала шта је то толико смијешно. И Мехо је, када је дошао са факултета, питао помажемли још Ајши око жирева и смијао се.
Било је још тих, да кажем, испада с моје стране, сјећам се да сам једном Селима питала: –Шта ће ти јагњећа кожа љети? Мој ђед на Романији има исту, али само је зими ставља у кревет да му грије леђа, а љети је негдје скони. И тада су се смијали и задиркивали ме.
Једнога дана Мехо ми рече:
– Идем у Мађарску са фолклором, шта ћеш да ти донесем?
– Донеси ми лутку, опалих као из топа.
– Договорено.
Ајша је галамила и љутила се што иде, а у ствари само је бринула:
–Да треба с мајком седам дана кумпијере вадит, реко би да мора спремат испите, а кад је да гузица види пута, онда може.
А ја сам једва чекала да дође. Бројала сам дане и замишљала каква ће лутка да буде. Напокон, Мехо је стигао. –Ево је, лутка, за лутку. Извадио је лијепо упаковану кутију. Пажљиво сам је отворила.
Дрвена лутка. Никад раније нисам видјела лутку од дрвета.
– То ти је мађарска народна ношња, рекао је.
Лутка није била као из мојих маштања, али је била лијепа. Имала је двије плаве плетенице, вијенац од цвијећа, на глави, шарену сукњу и кецељу.
– Свиђа ли ти се?
– Свиђа.
– Па онда ме пољуби да пукне, шта чекаш?
Пољубила сам га у оба образа, трудећи се да што јаче пукне.
Недуго, након Меховог повратка из Мађарске, све се промијенило. Мајка и Ајша су нешто, тихо, причале о Меху. –Ама бона, само шути. Шути кад пође, шути кад дође. Јадна ми мајка ко зна шта га притишће. Мајка ју је смиривала, али немир је био све јачи. Мајке, ваљда, најбоље знају кад нешто није у реду, а Ајша је у то била сигурна. –Ама бона, знадеш ти Меха, вазда шала и шега, пјесма. Неће више ни цурици да
пјева. Још се само њој смије. Куку ти је мени, отиће ми дијете преко главе. Кад је код куће и некако, али кад оде на факултет, брига.

Мехо је мени био исти. Јесмо се мање играли и пјевали, али објаснио ми је да је то због факултета. Нисам схватала Ајшину бригу, а ни била довољно одрасла да схватим да нешто, стварно, није у реду.


Отац је тај дан дошао раније са посла и још с врата рекао:
– Убио се Мехо!
– Који Мехо? упита мајка.
– Наш бона, Селимов.
– Шта болан? Кад? Како? изусти мајка у даху.
– Ништа не знам, закло се жилетом. Нашли га у соби. Веле да чистијег меита нису видјели.
Мајка је плакала. И ја са њом. Зовнула је бабу да спава код нас, а она и отац су отишли код Ајше и Селима. Не знам када су дошли, али је мајка опет ујутро рано отишла, а отац је отишао на посао. У кући је тих дана одзвањала тишина. Хтјела сам да одем код Ајше, али мајка ми није дала. –Још је рано, говорила је. Чула сам како увече говори оцу:
–Ни сузу није пустила, окаменила се јадница.
У својој дјечијој главици замишљала сам „окамењену“ Ајшу. Очи су јој биле зелено, драго камање, а њене алке на ушима биле су још веће и љепше. Дуго ми је та слика „окамењене“ Ајше остала у сјећању.
Ајшу сам видјела тек након петнаестак дана. Стајала је наслоњена на капију, као да неког чека. Притрчала сам и обгрлила је. Глава ми је била на њеном стомаку. Почела је плакати. –Немој плакати Ајша. Била сам са бабом у цркви. Запалила сам Меху свијеће. Баба ми је рекла да се то ради за мртве које смо вољели и да њима послије буде лакше. Ја сам све свијеће Меху запалила. Њему је сада сигурно добро. Нешто између осмијеха и бола појави се на њеном лицу. Узела ме је за руку
и повела у кућу. –Хајде да ти Ајша направи халву или ћемо хурмашице?
–Халву, рекох. Све је било исто и мирис и укус, само није било Меха, да је поједе у даху, онако врућу. Посматрао нас је са тек увеличане, црно–бијеле фотографије, на краденцу, са осмијехом вјечитог дјечака.


Људи су послије свашта причали. Те секта, те цура, те полудио од учења, те сипали му нешто у пиће, али ја сам вјеровала да се мој Мехо случајно посјекао док се бријао и нисам допуштала другу могућност, јер, зашто би он који мрава не би згазио, нашкодио сам себи?


– И шта ћеш сад? Нећеш ваљда ту дрвену лутку ставити на полицу у
дневној? трзну ме Софијин глас и као да ме пробуди из сна.
– Није то само дрвена лутка. Много је она више од тога и да имамо једног Ђепета да је оживи, испричала би ти најљепшу и најтужнију причу. И да, ставићу је на полицу у дневној.

Снежана Алексић Топаловић.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО