kamagra tadalafil difference viagra cialis levitra order levitra online levitra bayer 20mg qui peut prescrire cialis equivalent viagra cialis kamagra oral jelly 7 pack
Ђед Тадија

Ђеда Тадију памтим по крупним шакама у којима је све изгледало некако минијатурно. Био је ковач, крупне грађе, широких рамена, ведрог лица и топлих смеђих очију. Висок преко два метра, дубоког гласа, гдје год би се појавио остављао је снажан утисак, сама његова појава изазивала је страхопоштовање.Тако сам замишљао јунаке из епских пјесама. Волио је да једе јаку храну, пушио је много, попио би ракијицу двије, а опијао се само с кумом Мијатом. Ђед Тадија никад није галамио, али када би он причао сви други би ћутали. И љети и зими носио је кошуљу подврнутих рукава и вунени прслук. Увијек је носио џепни сат Доксу и чакију у кожној футроли окачену о каиш. Важио је за великог домаћина. Људи су долазили по зајам код њега, никад никога није одбио. Ваљда су му зато увијек уредно и враћали. Тешко дужном, говорио би.

У кући нас је било осмеро, ђед, баба, моји родитељи, амиџа Видак, стрина Дана, моја млађа сестра Милица и ја. Ђед није волио стрину Дану.

-Не мере то ваљат с накијем заковрнутим носом, говорио би.

-Нека Тадија, ако њему ваља, ваља и нама смиривала би га баба Анђа.

-Е па мени не ваља, а не ваља ни њему, но је јео говна па саде му ваља трпит.

Мени није била баш јасна веза између стрининог носа и њене нарави, и што је амиџа, Боже ме опрости, јео говна, али у тим годинама много тога ми је било далеко и нејасно.

У нашој кући никад се није псовало и никад се није радило недјељом. У цркву се ишло само о великим празницима. То су била нека неписана правила којих смо се сви придржавали.

-Кад има туђе чељади, у кући да буде пјесма, а кад оду ви за сикире па се покољите, немој да село испира уста с нама, говорио би ђед и гледао у стрину Дану. То је било још једно од правила.

У кући поред наше живио је амиџа Марко и стрина Кова, он је био ђедов млађи брат.

Њих двоје нису имали дјеце, и мати нам није дала да их зовемо ђед и баба.

Посебно су вољели моју сестру Милицу, она је више била код њих него у нашој кући. Стрина би јој давала своје ђердане и белензуке да се гизда. Амиџа би је узим’о у крило и говорио:

-Види аџове љепотице, нема љепше цуре у три села, ми ћемо њу богами женити не дамо јој од нас, је ли тако сунце аџово?

-Тако је аџо грлила га је Милица својим малим ручицама.

-Аџо мене Душан опет задиркује, жалила се на мене.

-Ама шта то кажеш, ма ко смије тебе да дира? Намигив’о би аџо.

-Устани царице Милице па цару Душану разби вилице.

Сви би се смијали.

Аџа Марка су сви вољели, имао је лијепу ријеч за свакога, па и за стрину Дану.

-Де, де ко да она воли што је так’а, пушти је њојзи је најтеже никад сретна, никад задовољна, а што и како не зна ни она сама.

Аџо би се два, три пута годишње „отурио“, не би долазио кући док ђед Тадија не би сишао у варош и довео га.

-Је ли опет био код Оне? Питала би стрина. Она је била Ружа, држала је кафану у вароши. Моја баба је звала Шокичетина. Жене из села је нису вољеле и свака је другачије звала, Анатемница, Богснамица, Вјештичара, Змијоглава… А, ја је памтим по мирису. Мирисала је на љубичицу, а звала се Ружа што ми опет није било јасно. Облачила се другачије од наших жена и није носила мараму. Ђед и ја смо понекад свраћали у кафану, код Руже.Ту сам први пут пробао чоколаду. Била је увијек насмијана и љубазна што је жене нису вољеле није ми улазило у главу.

Кум Мијат би долазио два пута додишње о Никољдану и о Госпојини, остајао би по неколико дана.

Куму смо се сви радовали. Он је такође био ковач, доста сличне вањштине ђедовој, њих двојица су били као браћа рођена, заједно су момковали, ратовали, један другом били су десна рука.

Мијат и Марко немају свог порода, немојте да их заборавите, говорио би ђед, то вам је мој аманет.

У нашој кући на чардаку била је кумова соба тако смо је сви звали.

Стрина Дана је једном рекла ђеду како је мислила да узме кумову собу да је преуреди за себе и стрица јер је комотнија и зрачнија, а кум може спавати ђе ‘оће има соба.

-Има у нашој кући још мушкије глава да мисле Дано, свој ти пос’о не разбијај главу.
Док сам ја жив кумова се соба дират’ неће.

Кум Мијат се није женио. Волио је, кажу, неку Ајшу љепотицу из Хусића. Матер га заклела млијеком да је не узме, а њу браћа брже боље удала да не дође до несреће. Удали су је неђе доље код Возуће.

Једном о Госпојини код школе баба ухвати мајку за руку:

-Ено Ајше кумове! Бога ми је она,…ја шта је, шта би од ‘наке љепоте, чудила се?

Гледао сам у старију жену испред себе, није ми била чак ни лијепа, а камоли љепотица.

Кум и ђед су сједили испред Ружине кафане.

-Кууумеее видјели смо ти Ајшу, баба каже…нисам стигао изговорити, матер ме одаламила преко зуба, да ми је мрак пао на очи, тако да кумова љубав није бољела само њега, већ и мене. Нисам могао јести читав дан. А Милица је сама појела све шећерке и свилене бонбоне које смо куповали само од вашера до вашера.

Изгледа да је и кум тај дан видио Ајшу, напио се к’о никад и понављао:
-Виђе ли је куме? Ма је ли оно она?Очи, куме, очи су њене, ништа друго, само очи.

-Е моја Ајша, каква је то љепотица била, а шта је остало од ње.

Једва су га смјестили у кревет. Рано је устао.

-Куме да нисам шта баљезг’о пред женскињем?

-Ниси куме, не бери бригу смирив’о га је ђед.

Зиме у нашем крају биле су дуге и сурове.Челичиле су људе и тако их спремале за све животне недаће. Планињаци су увијек били пркосни и поносни спремни да се ухвате у коштац и са самим ђаволом.

Такве једне зиме ђед је почео да кашље, на почетку помало, а касније све јаче, ноћи би га кашаљ гушио.

Говорио је: – Све је ово од Мирове шкије, пашче шкуторско ко зна шта је он мени прод’о.

Није хтио да иде доктору, али кад је видно почео копнити, отац и стриц одвели су га у Сарајево.

Ђед је остао у болници пуне три седмице. Кућа без њега била је празна, стрина Дана се тих дана само свађала и тражила кавгу. Остало женскиња јој се, углавном, склањало с пута.

Ђед се вратио још мршавији него што је отишао, само су му шаке остале велике,али и оне некако меке другачије.

-Нико доље не мере оздравити, говорио је, од ‘нак’е ‘ране би се и најздравији разболио, боље помије наши крмци једу. Ђед који је навикао на јаку домаћу храну никако није могао да се начуди болничком начину исхране.

Сваки дан је неко долазио да обиђе ђеда, мало је причао, брзо се замарао и много кашљао.

Кроз нашу кућу тих дана прошло је људи к’о за вашар у вароши.

Нема од Тадије ништа, треба спремати што се нема, чуо сам аџа Марка како говори мом оцу.

Кум Мијат је дошао мало касније,као да је избјегавао да види ђеда у таквом стању.

Донио је фишек крушака и двије наранџе.

Мени и Милици фртаљ алве.

-Неранџе ти је вели послала Ружа и пуно те поздравила, каже дошла би она асале, али Кате јој није ту нема коме кафану оставити.

-Дошла би она да смије од стрине Кове просикта стрина Дана.

-Вазда језик бржи од памети, вазда ли млатиш к’о отворен прозор, ’ајде за послом Дано. Рече ђед.

Каже да је набавила неку лозу из Херцеговине чува вели плетенку за нас. Настави кум не обазирући се на стринину упадицу.

Плетенку чува, а неранџе ми шаље, мудра Латинка. Знаш ли ти куме коме се неранџе шаљу?

Коме куме?

Овим што иду Богу на истину, насмија се ђед и закашља.

Не причај куме свашта, какав Бог, каква истина, још ћемо ми куме плетенки и плетенки попити.

‘Оћемо,- ако март не однесе шкарт, мој куме, знаш како су наши стари говорили!?

Пушти куме бабске приче, него гледај ти мени што прије да се дигнеш, неће се лоза Ружина сама попити.

Кум изађе у авлију и ухвати се за пармаке.

Што то плачесш куме? Гледао сам га збуњено…

Ма јок вего ми мушица упаде у око, дедер куму воде да се умије.

Тек послије сам схватио да у марту код нас у планини нема мушица.

Кум први пут није ноћио код нас, отишао је за вида.

Одера соколе сједи код ђеда, Анђо дајдера те неранџе да пробамо и то чудо. Баба донесе наранџе и стави их испред ђеда. Он извади чакију из футроле и поче да гули, гулио је веома дебело, ми тад и нисмо знали како се гуле наранџе.

-Најдера соколе даде мени једну кришку, а другу он загризе, скупи уста.

  • Кисели ови јади аууу?

-Чудо није слатко од кога је, рече баба, без имало горчине, насмијаше се обоје.

-Как’е су соколе, шта ти кажеш?

-‘Нако, вала ђеде љепше су ми наше крушке из чаира.

-И мени су соколе, не би дао нашу крушку за стотину овије неранџи.

-Е сад ђеду смотај један дуван, онако како сам те учио, извади металну дуванску кутију испод јастука и стави је предаме.

-Какав дуван Тадија побогу си, скочи баба, па је ли доктор рек’о да не смијеш.

-Де, де Анђо пушти докторе, да шта знају излијечили би ме.

Смотах ђеду цигару. Добра, рече ђед и запали, повуче дим, ја…изусти као да нешто одоброва. Испуши цијелу цигару, а да се не закашља.

-Идера види ђе су нам овце, а ја ћу мало одријемати, па кад се вратиш да и ову другу поједемо рече ђед и помилова ме по коси. Ево ти ову чакију па ако сретнеш вука, ја међеда да нијеси голорук, насмија се.

Отишао сам до пашњака, овце су пландовале испод великог храста, чакију сам држао тако опрезно, као да ће се поломити. И касније годинама чувао сам је као највеће благо. Помазио сам Гарова и поћер’о овце кући.

Вратио сам се за неких пола сата, пред кућом је већ било свијета, потрчао сам, осјећао сам неки до тада непознат немир, срео сам стрину Кову носила је Милицу према својој кући.

-Стрина шта ће овај свијет код нас? Питао сам, мада сам знао одговор.

-Умро ђевер Тадија, ‘ајде и ти са стрином, кукњава доље.
Пројурио сам поред ње и утрчао у кућу, ђед је лежао како сам га и оставио,

-Ђеде, ђеде шта ти је викао сам, ђедееее….пробуди се…ђедееее…Јецао сам.

Мајка ме чврсто загрлила и одвела од кревета. Сви су плакали па и стрина Дана.

Кума Мијата, абер о ђедовој смрти затекао је у Ружиној кафани, долетио је ко без душе.

Ушао је у кућу, скинуо капу, никад прије кума нисам видио без капе, прекрстио се и пољубио ђеда у чело. Куме мој, добри мој куме уздахнуо је, а онда се исправио и стао некако свечано и рекао

-Ја ћу куму одијело купити.

-Не треба куме, има…спремили смо…

-Одијело и табут најскупљи, неће мој кум свакакав ићи горе…

Жене зајецаше.

Табут је стигао из Сарајева, у нашем крају такав табут до тад није виђен, имао је рубове украшено дуборезом и металне ручке.

Ја сам носио крст, и ишао на челу дуге поворке. Ђеда су сахранили у малом сеоском гробљу испод липе.

Послије ђеда у нашој кући ништа није било исто, све се пореметило.

Стрина Дана је преуредила кумову собу и она и амиџа су спавали у њој, мада кум више никад и није дошао на конак. Моји родитељи су догодине саселили у варош, аџо Марко и стрина Кова су молили оца да им остави Милицу, веле добро ћемо је пазити.
Мора дијете у школу доводићемо је сваки викенд обећа отац.

Једва смо се навикли на живот у вароши, фалило нам је све наше, Милица је дуго плакала и молила оце да је врати аџу и стрини, ја сам се правио да ми је фино да не сикирам родитеље, а све ми је фалило, и пашњак, и чаир, и баба, и Гаров, и крушке ,и стрина Дана.

Кум Мијат је дочекао дубоку старост, умро је почетком марта и њему сам носио крст, али тада сам већ био момак. Ђедов аманет нисам заборавио .

Прошле су године, постао сам успјешан и поштован човјек. Тадијина је то крв говорили би људи. Био сам много поноснији на то него на диплому доктора. Мада, ђед није имао неко високо мишљење о мојој струци, знам да би био поносан на све што сам постигао. Милица се ипак није оженила, удала се за мог колегу с’ факултета аџо и стрина нажалост нису дочекали да виде своју миљеницу у бијелом. Умрли су у истој години брзо једно за другим. Стрина Дана и амиџа Видак сишли су у варош код дјеце, стрина се није могла са невјестом и баш као што је аџо говорио никад сретна, никад задовољна,таква је и умрла. Амиџу Видака лијечио сам код мене на клиници, умро је у великој патњи, а никад се није жалио, тако је и живио. Мојих родитеља одавно нема. Нема више ни Руже, ни кафане, а сигурно ни кумове Ајше. Сви они су заслужили своју причу. Обиљежили су моје дјетињство.

Медицину сам завршио у Сарајеву, био сам добар студент. На специјализацију сам отишао у Београд гдје сам и остао, ту сам упознао једну љуту Херцеговку коју сам касније оженио, имамо два сина Тадију и Мијата. Дјевојкама сам увијек гледао у нос.

Одем некад, мада,ријетко у село, кућа празна, пуста, али пуна успомена, све мирише на некадашњу радост. Обиђем пашњаке и чаире, ђедову ковачницу, удахнем дјетињство. Пуне и мирне душе се вратим у градску буку. Волим Београд. Прихватили смо један другог са свим манама и врлинама.

Ујутру волим да прошетам пијацом. Сво шаренило једног града можете видјети на пијаци.Трговци се надвикују, нуде воће и поврће, хвале робу. Надмећу се међусобно.

Наранџе, свјеже наранџе, слатке ко мед, узмите господине нећете се покајати .

Нема слатких наранџи, рекох, ни Ружине нису биле, слатке. Трговац ме збуњено погледа, пресјече једну наранџу, узмите господине пробајте. Не једем наранџе, није ми још вријеме рекох. Човјек се окрену другој муштерији, наранџе, свјеже наранџе…узмите господине нећете се покајати…

Покајаћете се господине и те како, на Вашем мјесту ја бих узео крушке.

Snežana A.Topalović


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО