Јуче се упознајем по 1245. пут с колегом с комшијског факса (Дачо би реко, па кад си камелеон, ниједне године ниси иста) и сјети се он: „Ааа, ти си она што потписује све петиције“. Рекох: „Јесам. Та сам“. Стара мука кад ти је презиме азбучно при врху па и у петицијама стојиш испред бољих и јачих од себе. Јесам. Потписујем петиције за заштиту фока и делфина, морских лавова, пингвина, наше Горице, барских чемпреса (ако је била). А камо ли да нећу петицију за заштиту светиња (својих, наших, прађедовских). Моје уши још не вјерују шта су чуле јуче: Један од 45 је рекао да му је чудно што се народ нешто узнемирио, па му ка’ мало и непријатно. Некако ка’ ванредна ситуација. И што је проблем, чоче, да светиње користе СВЕ (вели лик СВЕ) конфесије. Дакле, поред ћивота Св Петра, Василија и Стефана да, рецимо, афрички или било чији шаман врши обреде? Ђаинисти (мада, они су мирни, не стварају буку ка „лудаци с литија“), пазе мрава да не згазе, не би они себи допустили ову бруку, мормони (кад боље размислим не би ни они, треба саулисат толике жене, њима је најбоље да су ближе кући), јогини…ко гој оће. Слободно извол’те. Мени је искрено жао лика. Он везе нема шта прича. Али ми је жалије нас. Нас којима такви кроје законе.

Оче Гојко, врхунцу смирености, свака теби част што си могао оно да истрпиш…Само огромна благодат духа светога, велико смирење то може…

Пише проф др Весна Братић