МУВА КОЈА СЕ ВРТИ ПО СОБИ

Песници који живе крај мора
много лакше могу написати љубавну песму,


затим они који су ишли у рат
и били рањени, али преживели и носе ожиљак,
песници који су барем некад у животу
преспавали ноћ на клупи
песници које су једне јесени одбацили сви
или су у то дубоко веровали
сваким својим промрзлим прстом могу писати
о звездама које их претећи боду у рамена,
они који су се небројено пута напили
и затим боловали од чира на желуцу
који би тако постајао метафора несмиреног бола,
песници који су променили државу
који су носили своју чежњу из града у град
који су те сањали испод мостова, обесправљени
и љубили непознате усне и очи и трепавице
заклињали се на језицима које су знали само делимично
покушавајући да те забораве
откривали далеке религије, проклињали богове,
отишли да живе на неком острву, оболели на плућима,
вратили се напокон завичају и делили храну са безименим псом
писали ти дуга писма о ветру и плесни на ципелама
писма која наравно никада нису послали,
цепали их и бацали пред јутро или након фајронта,
признајем, много је лакше веровати њима,
ја имам само ову муву која се врти по соби
и чоколадно млеко и сенф у фрижидеру,
а то ни приближно није довољно да ти дочарам
неподношљивост властите погибије
која се, међутим, не може подичити
никаквим стрељачким водом
па се стога и не рачуна.

Јелена Ленголд



ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО